Слика народне религије и духовности

Богата и разноврсна грађа Речника САНУ обухвата и велики број речи које припадају црквеној сфери. У питању је лексика која примарно припада функционално-стилском сакралном комплексу, али се на основу својих секундарних значења употребљава и у световном језику, чинећи тако и значајан део општег лексичког фонда и његовог творбеног и семантичког потенцијала. Њен детаљан опис у Речнику са примерима употребе веома је важан не само за српску лингвистику и културу него и за српску православну духовност односно за православно предање и наслеђе видљиво и у општем лексикону савременог српског језика.

У настојању да се прикупљена грађа за Речник САНУ избалансира и по функционално-стилским критеријумима, у грађи се нашао и велики број црквене лексике, па се до шездесетих година 20. века, у заокруженом корпусу, од укупно 4.369 извора нашао и сразмеран број извора из области религије, 24 дела, тако да су религијски извори у односу на изворе других функционалних стилова и области, изузимајући белетристику, заступљени у приличном броју и уравнотежено, нарочито ако се упореде са најближим областима: антрополошко-географски извори 24, филозофија 12, педагогија 9 извора. Међутим, хронолошка заступљеност тих извора показује велику неуравнотеженост, јер  већина извора припада времену друге половине 19. века до четрдесетих година 20. века, времену у коме је црква активно суделовала у духовном и друштвеном животу српске православне заједнице. Тако, од 24 извора, који у наслову имају речи православље и црква, 19 припада наведеном раздобљу, од којих четири извора носе наслове великог православног духовника и мислиоца, владике Николаја Велимировића. Најстарији су извори: Законъ o црквенимъ властима православне вïpe, Београд 1862. и превод Ђ. Даничића, Писма o служби божјој у православној цркви...,  III изд., Београд 1867. Пет извора из времена социјализма чине углавном преводилачку литературу, чиме се, такође, показује одсуство аутентичних дела наше православне и духовне литературе. Осим наведених извора, црквену лексику у корпусу Речника потврђују домаћи или преведени извори из других области: белетристички, философски, етнолошко-етнографски, речници, енциклопедије, уџбеници и збирке речи из народних говора. У изради најновијих томова Речника консултује се Енциклопедија православља из 2002. године.

Пошто се израда Речника од првог тома (1959) до деведесетих година 20. века одвијала у периоду социјализма, у коме је, као што је познато, црква била потпуно потиснута из друштвеног, културног, духовног па и приватног живота, начини обраде црквене лексике, као и неки други слојеви лексике, носе мање или више обележја тадашње актуелне идеологије, што се одразило и на нормативни статус ове лексике у корпусу Речника САНУ. Тако је у Упутствима за израду Речника истакнуто да дефиниција треба да буде дата из садашње перспективе и на висини савремених знања и схватања (истакла С. Р.), па нпр. реч „блаженство“ треба протумачити као „осећање највећег задовољства“ а не као „осећање као у рају“ или сл. „без обзира на то што се реч највероватније одиста некада тицала представе о стању у рају“. Међутим, у обради ове речи, као и многих других црквених речи, лексикографи се нису држали наведене препоруке, него су, руковођени потврдама њене употребе, поред наведеног општег значења, нпр. блаженство 1, засведочили и три њена религиозна и црквена значења, као и таква значења код других лексема овог деривационог гнезда маркирана као религиозна: блажен 3, блаженик, блаженица и Блаженица ’Блага Марија’, или као црквена: блаженства (мн.) ’стихови који се певају на православној литургији пред читање апостола’.

У Упутствима у вези са црквеном лексиком налазимо да: „Скраћеница цркв. тиче се значења и показује да је предмет или појава из црквеног живота; нпр. блаженство“, у Речнику блаженство 5 ’саставни део титуле црквеног поглавара’, док су у Скраћеницама, приручнику за израду Речника, дати следећи квалификатори за речи из религиозне сфере: рлг. (религија, религиозно); цркв. (црквена реч); правосл. (православни) и теол. (теологија, теолошки). У Речнику се многи црквени и религијски садржаји означавају лексемама маркираним и другим квалификаторима, нпр. празн. (празноверје, сујеверје) или етн. (етнологија, етнографија).

Црквена лексика уз другу лексику српске православне и световне духовности у Речнику САНУ и његовом корпусу, поред осталог, одражава општу слику народне религије и духовности која се развијала не само под утицајем цркве и православља, него и под утицајем променљивих друштвено-историјских и културних прилика. Она само у свом основном, појмовном значењу чува обележја сакралног функционалног стила односно црквеног језика, од кога је у језичкој реалности одвајају векови. Како се у литератури истиче, црквени језик данас је језик догме који „излаже истину Цркве“, „апофатичност знања“, а у хришћанском богословљу то је „много више језик поезије и слика него језик конвенционалне логике и схематизованих појмова“ јер се њиме „изражава дубљи смисао“ ближи „животном искуству“.

У вези са напред наведеним чињеницама, са културолошког и социолингвистичког аспекта битно је питање нормативног статуса црквене лексике у корпусу савременог српског језика у најновијем периоду његовог развоја, при чему је важно успостављање заједничких области функционално-стилског сакралног комплекса и световног језика, као и њихових функционалних стилова, жанрова и идиома, евидентних у доменима морала, духовности и националног идентитета припадника српске друштвене и црквене заједнице.

Научни саветник и уредник Речника САНУ