Чубурски Грк мора да напусти „Партенон”

На закатанченом трошном излогу у Макензијевој 38 једва приметан, избледели натпис „Партенон ”. Мали галеријски простор препун уметничких дела део је урушеног објекта у коме од 1948. године станује и ствара сликар и вајар Ставрос Поптсис, чубурски Грк. Од када су његови родитељи Јанис и Олга стигли у Србију после грађанског рата у домовини, двориште испред броја 38а Ставрос и његов брат Мица прогласили су београдским Монмартром. На овом месту годинама су настајали радови овенчани престижним наградама, али згради у којој последњих година Ставрос живи са мачком дефинитивно је истекао рок трајања. Питање је тренутка када ће објекат препун влаге, са разрушеним деловима крова, пасти.

Ставросовим мукама ту није крај. Због пословног простора у Макензијевој 38 пред Првим основним судом водио је парнични поступак са грађевинским предузећем „Дом” у стечају. Парницу је изгубио и објекат треба да преда овој фирми.

 – Спор је правоснажно окончан 2008. године, а сада се спроводи извршење на основу пресуде. У питању је исељење и наплата дуга по основу трошкова поступка. Неплаћени су остали трошкови поступка који су били обавеза Поптсиса, па је суд решењем о извршењу наложио попис, процену и продају покретних ствари које су у његовом власништву – навела је у писаним одговорима Агенција за лиценцирање стечајних управника.

Извршитељи су се појавили пред његовим вратима пре неколико дана, али јавно надметање за дела није одржано. Ставрос је привремено задржао уметнине.

– Прича о исељењу траје још од деведесетих година. Грађевинско предузеће „Дом” на овом плацу је већ раселило неке од комшија и рушило њихове објекте. У нашем дворишту остали смо ја и још три породице. Нудили су да пређем у Борчу. Овде сам рођен и провео сам цео живот. Сматрам да сам својим академским уметничким радом завредео и да крај дочекам на Врачару – каже Ставрос.

Поптсис је огорчен начином на који су својевремено подељени атељеи уметницима, члановима његовог матичног удружења УЛУС, а он прескочен. Сматра да према свим критеријумима заслужује да добије пензију истакнутог уметника. Уместо тога, живи од социјалне помоћи, животом недостојним човека. У тесном руинираном стану нема купатило, зградица прокишњава, а свуда около плафони су подупрти летвама како се не би обрушили. Колико-толико употребљива је само собица у којој спава и ствара – у њој један кревет, јастук за мачку, велика сијалица и безброј графитних оловака и скулптура, рељефа и цртежа, наслаганих у кутије и окачених по зидовима. Изнад постеље, велика рупа у таваници, па кад пада киша Ставрос поређа шерпе да скупљају воду, а он се склупча у другом делу кауча.

Слојевито обучен, јер простор загрева само стара грејалица са једним грејачем, уметник пребира по радовима и старим фотографијама. Ређају се исечци из новина и слике са изложби и перформанса. Његови родитељи у Солуну, девојка коју је некада волео, он као двадесетогодишњак који ваја у дворишту...

– Да имам још 3.000 година живота, имао бих толико инспирације да стварам. Осећам се као да сам самог себе уронио у један бескрајни океан уметности који нема краја – сетно прича сликар и вајар.

Због услова у којима живи, иако има тек 68 година, његово здравље је озбиљно нарушено. Болује од дијабетеса, а зглобови су почели да му се криве због реуматоидног артритиса.

И даље је, ипак, оптимиста и нада се да ће остати на Чубури. Као неко ко је деценијама својим радом афирмисао уметност – класичну, савремену, авангардну и експерименталну, Ставрос још верује да ће надлежни помоћи да се реши његов проблем и обезбедити му да настави да ради на вољеном Врачару.