Добровољац Никола Радојчић Прика

„Чувати јединство народа и целину државну – то је највиши циљ моје владавине, а то мора бити и највећи закон за мене и свакога”, речи су витешког краља Александра Првог Ујединитеља, којег се држаше и сви они „мали” људи, ратници и национални борци из српске Војводине, који показаше и херојство, па и трунку духовитости. Никола Радојчић Прика беше један од њих.

Радојчић није био интернирац, није ни тамновао у казаматима Арадске тврђаве, Темишвара и Сегедина, као већина виђенијих грађана Панчева, али по својим мукама и патриотском раду има права да се о њему проговори реч. Рођен у Перлезу 1860. године у једној угледној породици, Никола се пред крај века населио као грађанин у вароши на Тамишу.

Но прича о његовим „неподопштинама”, које у својој књизи из давне 1939. године о страдању националних бораца у Великом рату бележи новинар Урош Јовановић, датирају заправо још из времена самог почетка Српско-турског рата, када је Прика као ђак бечкеречке јеврејске школе (друге није било) са својих дванаест другова, онако голобрад, препливао Саву под плотунском паљбом мађарске страже и уз одговор српских финанса у одбрани младих „емиграната”, прешао у Србију.

Групица успева да се дочепа фронта на Јавору и јавља се тада команданту, артиљеријском капетану Илији Чолак-Антићу, баш у дану када је погинуо чувени херој капетан Илић. У краткој белешци о његовом првом војевању, Јовановић још помиње да се „после углављеног примирја Ника враћа истим путем и на исти начин у Панчево – пливајући”.

Но, решен да на сваки начин избегне хапшење и осуду, пише даље Јовановић, по савету свога деде који је у мађарској војсци био пуковник, а доцније умрло као генерал, добија од српског свештеника у Перлезу крштеницу преправљену да има година за војску, јавља се опет као „добровољац” да служи аустроугарску војску и тако успева да избегне казну за прелазак у Србију и ратовање на њеној страни.

Друга епизода из живота овог и оваквог добровољца показује карактеристично србовање под Мађарима. Деси се једном приликом да га као обичног редова („јер се већма трудио да у туђинској војсци не напредује”) хонвендски капетан зовне са улице да му купи дувана. Прика послуша и изврши његову заповест, те му врати кусур четири крајцаре, које му овај пружи назад као поклон. Ника је тај гест одмах разумео као увреду, држећи да је капетан познао да је он Србин, па извади своју сребрну форинту и стави је капетану у руку заједно са оне четири крајцаре и почне бежати. Узалуд је капетан викао „алт, алт!”, Прика се већ био изгубио.

Доцније су га ухватили, а капетан нареди да изађе на рапорт своме команданту, пуковнику који исто беше Србин. Када је овај саслушао редова Радојчића шта има да каже у своју одбрану и схватио његову кривицу, он му (братски) опсова мајку говорећи даље: „Имаш срећу што си Србин, иначе би заглавио хапсану за исмевање официра” и пусти га без икакве казне... „Наравно, форинту и четири крајцаре морао је примити натраг”, бележи Јовановић.

А кад је дошло време ослобођења, да се дели земља добровољцима, Прика је ту награду одбио да прими, иако није баш имућан био, овако објашњавајући свој, многима, неразуман гест: „Нико ничим не може да плати моје националне осећаје за Србију!”

„И збиља овакви национални осећаји за мајку Србију једино могу наградити потоње генерације својим поштовањем и љубављу према оваквим националним борцима”, закључује новинар Јовановић на крају приче о Николи Радојчићу Прики, који је дубоку старост доживео у Панчеву и умро као сиромах.