Dobrovoljac Nikola Radojčić Prika

„Čuvati jedinstvo naroda i celinu državnu – to je najviši cilj moje vladavine, a to mora biti i najveći zakon za mene i svakoga”, reči su viteškog kralja Aleksandra Prvog Ujedinitelja, kojeg se držaše i svi oni „mali” ljudi, ratnici i nacionalni borci iz srpske Vojvodine, koji pokazaše i herojstvo, pa i trunku duhovitosti. Nikola Radojčić Prika beše jedan od njih.

Radojčić nije bio internirac, nije ni tamnovao u kazamatima Aradske tvrđave, Temišvara i Segedina, kao većina viđenijih građana Pančeva, ali po svojim mukama i patriotskom radu ima prava da se o njemu progovori reč. Rođen u Perlezu 1860. godine u jednoj uglednoj porodici, Nikola se pred kraj veka naselio kao građanin u varoši na Tamišu.

No priča o njegovim „nepodopštinama”, koje u svojoj knjizi iz davne 1939. godine o stradanju nacionalnih boraca u Velikom ratu beleži novinar Uroš Jovanović, datiraju zapravo još iz vremena samog početka Srpsko-turskog rata, kada je Prika kao đak bečkerečke jevrejske škole (druge nije bilo) sa svojih dvanaest drugova, onako golobrad, preplivao Savu pod plotunskom paljbom mađarske straže i uz odgovor srpskih finansa u odbrani mladih „emigranata”, prešao u Srbiju.

Grupica uspeva da se dočepa fronta na Javoru i javlja se tada komandantu, artiljerijskom kapetanu Iliji Čolak-Antiću, baš u danu kada je poginuo čuveni heroj kapetan Ilić. U kratkoj belešci o njegovom prvom vojevanju, Jovanović još pominje da se „posle uglavljenog primirja Nika vraća istim putem i na isti način u Pančevo – plivajući”.

No, rešen da na svaki način izbegne hapšenje i osudu, piše dalje Jovanović, po savetu svoga dede koji je u mađarskoj vojsci bio pukovnik, a docnije umrlo kao general, dobija od srpskog sveštenika u Perlezu krštenicu prepravljenu da ima godina za vojsku, javlja se opet kao „dobrovoljac” da služi austrougarsku vojsku i tako uspeva da izbegne kaznu za prelazak u Srbiju i ratovanje na njenoj strani.

Druga epizoda iz života ovog i ovakvog dobrovoljca pokazuje karakteristično srbovanje pod Mađarima. Desi se jednom prilikom da ga kao običnog redova („jer se većma trudio da u tuđinskoj vojsci ne napreduje”) honvendski kapetan zovne sa ulice da mu kupi duvana. Prika posluša i izvrši njegovu zapovest, te mu vrati kusur četiri krajcare, koje mu ovaj pruži nazad kao poklon. Nika je taj gest odmah razumeo kao uvredu, držeći da je kapetan poznao da je on Srbin, pa izvadi svoju srebrnu forintu i stavi je kapetanu u ruku zajedno sa one četiri krajcare i počne bežati. Uzalud je kapetan vikao „alt, alt!”, Prika se već bio izgubio.

Docnije su ga uhvatili, a kapetan naredi da izađe na raport svome komandantu, pukovniku koji isto beše Srbin. Kada je ovaj saslušao redova Radojčića šta ima da kaže u svoju odbranu i shvatio njegovu krivicu, on mu (bratski) opsova majku govoreći dalje: „Imaš sreću što si Srbin, inače bi zaglavio hapsanu za ismevanje oficira” i pusti ga bez ikakve kazne... „Naravno, forintu i četiri krajcare morao je primiti natrag”, beleži Jovanović.

A kad je došlo vreme oslobođenja, da se deli zemlja dobrovoljcima, Prika je tu nagradu odbio da primi, iako nije baš imućan bio, ovako objašnjavajući svoj, mnogima, nerazuman gest: „Niko ničim ne može da plati moje nacionalne osećaje za Srbiju!”

„I zbilja ovakvi nacionalni osećaji za majku Srbiju jedino mogu nagraditi potonje generacije svojim poštovanjem i ljubavlju prema ovakvim nacionalnim borcima”, zaključuje novinar Jovanović na kraju priče o Nikoli Radojčiću Priki, koji je duboku starost doživeo u Pančevu i umro kao siromah.