Нема новог мамца за Лекину кућу

Вилу у Улици Андре Николића 5, у којој је живео народни херој и шеф Удбе Александар Ранковић Лека, град продаје у фебруару 2017. по почетној цени од 3,7 милиона евра. Иста сумa тражeнa је и прошле године, када је из трећег пута покушано да буде удомљена.

Тада је купцима ипак бацио мамац – здање од 408 квадрата са плацем од 40 ари и још једним објектом од 108 квадрата град је понудио за 800.000 евра мање од првобитно процењене вредности, по којој на претходне две лицитације није могао да нађе заинтересоване.

Град у чијем је власништву објекат од 2012. лани потрудио се да скрене пажњу на вилу. То се у најмању руку и очекивало од свакога ко жели да буде добар домаћин и не расипа новац пореских обвезника на одржавање некретнина ако већ нема новац да је преуреди и користи за своје потребе. Зато град Лекину кућу није само нудио по дисконтној цени него је, први пут после 16 година, очистио плац од шибља и изданака киселог дрвећа, као и кућу у којој су се углавном скупљали бескућници. И даље у изузетно лошем стању, здање чека купце али се они барем неће више пробијати кроз „прашуму” како би видели шта ће добити за те милионе.

На успешну продају вероватно се нико ни сада не би усудио кладити, али фактор изненађења не треба потценити. То најбоље потврђује зграда некадашње Беобанке на Зеленом венцу. Из шестог покушаја продата је прошлог месеца за 4,25 милиона евра, чак за милион више од почетне цене. Али, за разлику од вишеспратнице у центру, вила на Сењаку има ограничење које може да одбије потенцијалне купце. Она не сме да се сруши, па да се на њеном месту сазида други објекат. Разлог је то што се налази у оквиру просторне целине Сењак–Топчидерско брдо–Дедиње и ужива статус добра под претходном заштитом.

Саграђена је тридесетих година двадесетог века у духу романтичарске архитектуре. Њен власник до 1958. године, када је земљиште масовно национализовано, била је Смиљана Чавић, рођена Ђук. Не постоје подаци да је пре Смиљане било других власника објекта. Није искључено да је она шездесетих година кућу продала неком државном органу јер било је примера да виле на Дедињу нису свима одузимане него су их стари власници за новац препуштали новој елити. Александар Ранковић је у вили живео од 1966. до 1983. године. После Ранковићеве смрти чланови његове породице су користили здање у наредних 16 година. Девет година су покушавали да је откупе, али им то није пошло за руком. Граду је припала пре четири лета у размени са Олимпијским комитетом Србије, који је здање добио од Владе Савезне Републике Југославије 2000. године.