Нове учионице зврје празне

Златибор – У селу Трипкова, у златиборским брдима, школа сеоска модерна и лепо уређена. Учионице савремене, објекат солидан, квалитетна столарија на прозорима, двориште пространо. У саставу ове четвороразредне школе су и два лепо уређена учитељска стана.

Све на нивоу, као у граду, али – школа закључана. Ни ђака ни учитеља у њој, већ другу школску годину. Бела куга у планинским селима узима данак. Узалуд та здрава грађевина у Трипкови кад су јој учионице пусте.

Слична прича и у златиборском селу Семегњево, на другом крају планине. Ни ту у сеоској школи нема ђака, школараца је врло мало у том крају. А закључана школска зграда је оронула, почела да прокишњава. Нећемо ваљда дозволити да се уруши, рекли су у општини Чајетина, па одвојили 150.000 динара из буџета да школу без ђака у Семегњеву поправе. Средили кров, уљудили грађевину, обновили све што је требало и сада чекају неко боље време да буде деце за школу у овом селу.

Нису ово једини примери празних планинских школа у удаљеним златиборским селима. Мирослав Ђокић, општински просветни инспектор у Чајетини, набраја овдашња села у којима су последњих година четвороразредне школе под кључем јер нема ученика: Трипкова, Доброселица, Семегњево, Алин Поток, Гостиље, Мушвете.

 – Школски објекти су свуда очувани и обновљени, а учионице и клупе празне. Рецимо, у Гостиљу је лепа школска зграда, са два учитељска стана и лепим двориштем, село туристичко и с најлепшим водопадом, али ниједног ђака у школи већ четири године. Иду неки одатле у оближњи Љубиш, чија осморазредна школа има једва тридесет ђака, иако покрива пет планинских села. И у Мушветама је пре деценију школска зграда потпуно модернизована, било је у њој седам-осам ученика, али је опет, пошто је мало деце, остала празна – каже за наш лист Ђокић.

Што се тиче оних које још нису потпуно испражњене, он помиње да је школа у Жељинама тренутно најмања по броју ученика у целој општини, са свега три ђака. За Јабланицу под Торником се, на пример, зна да је по пространству после Азање највеће село у Србији, али и у њој сада само двадесетак ученика. У таквој ситуацији знатно се смањио и број учитеља у селима. Некад је, пореди Мирослав Ђокић, свака сеоска школа у овом крају имала по најмање два учитеља. Данас је то сасвим смањено, једва петнаестак просветних радника сада учи децу по златиборским брдима. – Неки од толиких некадашњих учитеља отишли су у пензију, други према потребама распоређивани у друге средине. Нови учитељи овде уопште нису примани, иако их је прилично незапослених на евиденцији ужичке службе запошљавања, а на Учитељском факултету у Ужицу нове генерације стално дипломирају – додаје овај просветни инспектор.

Светла прича у тој поразној слици су развијена златиборска села подно ове планине, у којима се не смањује број становника: Мачкат, Крива Река, Шљивовица, Сирогојно. Ту су развијене породичне производне фирме, ту домаћини раде и имају па млади остају, више је бракова и новорођенчади, чак и вртићи сеоски постоје.

– Општина Чајетина више него друге улаже у развој села, путеве и инфраструктуру, даје и значајне субвенције за пољопривредне производње, али у удаљенијим селима и уз то је тешко борити се са белом кугом, све већим бројем нежења и старачких домаћинстава. Потребан је, нема сумње, један озбиљнији национални програм за очување удаљених села и деловање на његовом спровођењу, јер ће нам, у противном, планинска подручја и добар део територије остати испражњени – апелује Мирослав Ђокић, који својим послом стално крстари овим крајевима.