Језичка и мисаона (не)писменост

Мисаона и језичка писменост су по правилу међусобно условљене. Али на комуникативном плану куд и камо је битнија мисаона писменост. Јер, ако је исказ смислен, ако није значењски противуречан, њим се ипак, и кад је језичким правилима несагласан, дакле и кад је нормативно некоректан, преноси одређена информација. Међу нужне услове мисаоне писмености и логичког мишљења уопште спада принцип непротивуречности, који подразумева да исти појам истовремено не може бити окарактерисан искључујућим (супротним) карактеристикама. Тако се за нешто не може тврдити да је нпр. и црно и бело, да јесте и није и сл. А језичка писменост одаје пре свега културни статус говорника. Тешко је не сложити се с мишљењем Виде Огњеновић да „човека малим чини, између осталог, понајвише неписменост“.

Нису баш чести случајеви да се код истог човека, посебно још ако он слови за „доброг писца“, сусретну у једном кратком тексту и мисаона и језичка неписменост. Такав пример пружа нам управо Светислав Басара, својим „фамозним“ текстом у колумни „Фамозно“, у дневном листу Данас (26. 12. 2016, стр. 24). Басара је тај текст насловио „Трострука негација“, и он представља „утук“ на текст „Може ли нешто бити НИЧИМ ИЗАЗВАНО“, објављен у „Политици“ у оквиру акције „Сачувајмо српски језик“. У том „Политикином“ тексту се, на примеру једне од Басариних реченица, показује да је израз „ничим изазван“, противуречећи закону о „слагању негација“,  показатељ и мисаоне и језичке неписмености свакога ко га употребљава, па макар то био и Басара.

У свом одговору на тај текст Басара, нижући псеудоаргумент за псеудоаргументом,  разоткрива потпуну неупућеност у оно о чему говори. А ево како и зашто.

1) Насловом „Трострука негација“ Басара је очигледно хтео да искаже иронијски однос према термину двострука негација, о чије се правило употребом синтагме „ничим изазван“ огрешио. Али, он очигледно не зна да термин двострука негација покрива сваку вишеструку негацију. Јер двострука негација у српском језику подразумева „сабирање“ у склопу исте реченице више негација, којих може бити чак осам, као нпр.: Нико никад нигде ништа никоме никако није могао причати ни о каквом сличном подухвату, с тим да се ни једна од одричних лексема не може употребити ако предикат није негиран, баш као што се без негације не може употребити ни иза„зван ничим“.

2) Критикујући примену правила двоструке негације, Басара цитира и парафразира део мог текста: „Мора се“ – наређује Др – „рећи Нико није дошао, Никад га неће прежалити, Ничим то није изазвано“, па прекида цитат на датом месту напоменом „а да би појаснио зашто се баш тако мора рећи – и зашто је, виђи врага, неправилно говорити (а ко ли то, Боже тако говори) Нико је дошао, Никад ће га прежалити, Ничим је то изазвано – језикочувар прибегава чистој метафизици“, следи цитат: „То налаже и здраворазумска логика: јер долази неко а не нико, јер можемо прежалити некад, а не никад, јер нешто може бити изазвано нечим, а не ничим. Јер, како је могуће да нешто буде изазвано ничим?! Нешто није ничим изазвано, али је нешто нечим или свачим изазвано.“

Критикујући ме, Басара заправо показује да је у завади не само с логиком него и самим собом. Он се, као што се види, пита а? ко ли то, Боже тако говори“, а целом мом тексту управо је повод био што Басара тако говори. Басара, очигледно, не схвата да је и логички и граматички исто: Ничим је то изазвано и Ничим изазвано! Не увиђајући значењску и синтаксичку еквивалентност тих двају израза, он даје јасан пример мисаоне и језичке неписмености.

3) Али ту није крај. Врхунац мисаоног и језичког „каламбура“ Басара прави поређењем закона о слагању негација са „законима физике“. Према Басари, у изразу „ничим изазван“ не може се наћи „ништа граматички неисправно“. А „аргумент“ који Басара наводи спада у оне невероватне, досада никад ненавођене. „Закони физике“ – речи су Басарине – „у језику једноставно не важе, па је тако, рецимо, реченица ’Миле лети надзвучном брзином изнад Београда’ граматички беспрекорна, иако знамо да нема тог Мила који би био у стању самостално да лети, поготово не надзвучном брзином.“ Овде је Басара заиста превазишао себе: он не може да уочи везу између „ничим је изазвано“ и „ничим изазвано“, али успоставља везу између „ничим изазвано“ и „Милетовог лета надзвучном брзином“. А тиме само показује да вероватно никада није чуо за Ноама Чомског и генеративну граматику, као једну од највећих лингвистичких теорија у историји, и знамениту реченицу Чомског: Безбојне зелене идеје спавају бесно, која је толико пута цитирана и анализирана као показатељ нееквивалентности граматичке и смисаоне исправности исказа.

4) Наведеној Басариној реченици о Милу смисаоно и структурно је еквивалентна нпр. реченица: „Светислав Басара је написао Проклету авлију“. Све је ту граматички исправно, само је алогично, јер би таква реченица и као (не)намерна смисаона грешка увредила аутора Проклете авлије. Иво Андрић у приповеци Мара Милосница има реченицу: „Али у прикриваној и ничим неизреченој узајамности...” зато што је, како су то сви истраживачи његовог језика показивали, био пример како треба употребљавати, неговати, богатити и штитити књижевни језик. Он никада недостатак аргумената није надокнађивао употребом вулгарне лексике. А код Басаре у овом тексту као „аргумент“ налазимо да Ко„вачевић суновраћа у менталну каљугу политикантског и паралогичког просеравања“. А борба против вулгаризације језика медија, као борба за подизање језичке културе, управо је један од главних циљева акције „Сачувајмо српски језик“. Зато је Басара потпуно у праву када каже да „кривица није до језика, него до оних који га злоупотребљавају. Од таквих би требало да се чувамо, језик ће се већ сам сачувати“. Кад је то писао,  Басара је, без сумње, мислио на себе као најбољи пример.      

Филолошки факултет у  Београду и ФИЛУМ у  Крагујевцу