И тихи људи имају шта да кажу у ери буке

Шта је заједничко за творца теорије релативитета Алберта Ајнштајна, једног од оснивача компаније „Гугл” Ларија Пејџа, композитора Фредерика Шопена и редитеља Стивена Спилберга? На први поглед мало тога, али како открива Сузан Кејн, ауторка књиге „Тихи људи”, недавно објављене и код нас у издању „Лагуне”, сви они власници су великих идеја од којих корист има читаво човечанство, а били су или су још увек тихи и умни људи. Особе које су знале како да схвате свој унутрашњи свет и благо које се у њему крије.

„Без њих али и других интровертних особа свет био би лишен многих вредности”, запажа ауторка на почетку штива.

Сузан Кејн, и сама повучена, склонија ћутању него гласној полемици, стидљива, на почетку каријере радила је као адвокат. Због своје „ћутљивости” наилазила је на ситуације у којима је уз много страхова и зноја успевала, ипак, да превазиђе проблем. И брже и успешније дође до циља.

„Најмање трећина људи из нашег окружења су интровертни. То су они који више воле да слушају него да причају, мислиоци који не желе да се рекламирају, радије се опредељују за самостални него за тимски рад. Како је њима у свету у коме не престаје да се прича”, пита се ауторка која је каријеру после завршетка Харварда и изласка из адвокатуре усмерила у поље писања, држања мотивационох говора – далеко од корпоративне и урбане вреве.

Она запажа да од првих деценија 20. века, пренето и на актуелни 21. век, доминира систем вредности идеалан за екстровертне. Свеприсутно веровање јесте да је идеална особа друштвена; алфа биће у центру пажње која се у том центру осећа пријатно. Сузан Кејн наводи да архетип екстровертне особе више воли деловање од размишљања, ризик од опреза, извесност од сумње. Такође, даје предност брзим понекад и ризичним проценама свесна могућности грешке. И добро ради у групи па је тимски рад једна од пожељнијих особина данашњице.

Интровертност, са друге стране, носи не баш обележје пожељног. Сматра се слабошћу карактера, предмет је подсмеха, предуслов за неуспех... Ауторка износи примере не само из медија већ и из система америчког образовања, на универзитетима, и у већим и мањим корпорација, где колеге оне ћутљиве неће оценити да су паметни, занимљиви. Међу вршњацима у млађем узрасту ћутолози нису омиљени у друштву.

Уз подсећање на психолога Карла Јунга чија је књига „Психолошки типови” из 1921. године утемељила поделу по основним карактерним елементима личности, на интровертне и екстровертне, ауторка међутим истиче да не постоји универзална дефиниција. Нарочито данас, скоро век после његовог дала и бројних научних радова армије психолога и истраживача.

„Реч интровертан није синоним за усамљеника или мизантропа, нити су све интровертне особе обавезно стидљиве. Можете бити стидљиви, екстровертна личност попут Барбре Страјсенд, импозантне личности која има паралишућу трему, или нестидљива интровертна особа као што је Бил Гејтс који се по свему судећи држи по страни, али га не дотичу мишљења других”, пише Сузан Кејн.

Наводећи примере других личности попут Луиса Керола, писца „Алисе у земљи чуда”, или Розе Паркс, црнкиње, раднице која се успротивила лета 1955. године да уступи место белопутом путнику у аутобусу, ауторка у сажетку наводи да друштвеност није неопходна и да је есенција свега љубав.

„Тајна живота јесте да прикажете себе у правом светлу. За неког су то светла Бродвеја, а за друге светло лампе на радном столу.”