Црни лед

Догодило се – не поновило се, кажу мудри. А нама се изгледа стално понавља. Тако нам се на Дунав овог јануара вратила 2012. година. Изломљене санте су пре пет година, али и сада уништиле и оштетиле велики број чамаца, бродића, понтона, сплавова, пристаништа... дуж целог речног тока. Најгоре су, за сада, изгледа прошли Апатинци и чамџије са Земунског кеја. Штета је огромна и мери се у милионима динара. А да ли се могла избећи да се деловало на време?

Прекаљени Земунци кажу јесте – да је Министарство саобраћаја на време реаговало на њихова упозорења и ангажовало потискиваче, а затим и наш једини ледоломац „Гребен” да узводно од Ђердапа разбија санте.

Надале су се чамџије да ће после „црног леда” из 2012. године бити учињено све да се стање на рекама поправи, али се изгледа догодило супротно. Све оно што се у привреди дешавало деценијама рефлектовало се и на водна предузећа. Велики број њих је приватизован, а пловила којима смо се некада дичили завршила су у муљу. А муљало се, изгледа, на том пољу много.

Два наша тегљача ледоломца „Чакор” и „Вучево” приватизована су 2011. године. Ушла су у састав „Дунав групе агрегати” чији је власник хапшен због сумње да су његове фирме добијале незаконите кредите. У његовом власништву нашао се и потискивач „Петроварадин”. Од тада па до данас, ова пловила су мртва за реку.

Ни некадашње потискивачe „Александар” и „Каблар”, који су пре пет година у престоници помагали „Тополи”, више нико не спомиње.

Постоји у Србији још неколико потискивача, али је њихова употреба ограничена, јер само уситњавају лед испод 15 центиметара, иначе би се у опасности нашли и потискивач и посада. Имамо и „Бор”, али ни он није прави ледоломац и у приватном је власништву. Да пре неколико година „Електропривреда Србије” од предузећа у стечају није купила „Гребен” не бисмо имали ни један једини ледоломац.

Али не може „Гребен” све сам – јер „Гребен” није „супермен”.

Како истовремено да одржава 588 километара „српског” Дунава и хидроелектрану „Ђердап”? Према проценама стручњака нашој земљи би била потребна још најмање два права ледоломца. Да ли би било паметније откупити и обновити „Чакор” и „Вучево” или набавити два нова ледоломца, питање је којим би требало приоритетно да се позабаве надлежно министарство и држава.

Цене ледоломаца крећу се од милион и по до три и по милиона евра. На први поглед сума није мала. Али, ако се зна да дневно због обуставе водног саобраћаја држава губи најмање 50.000 евра, плус штета на пловним објектима чији власници плаћају порез, исплаћивање приватних ледоломаца, ангажовање туђих пловила – онда би тај новац морао да се нађе. Кад постоји начин да се паре обезбеде фудбалским клубовима у „дебелом минусу”, онда је ред да се учини све да бар ледоломци буду у плусу.