Ноћ, улица, фењер, апотека

Историчари нису сложни кад је реч о тачном датуму смрти Југославије. Једна од добро аргументованих теза наводи да је СФРЈ формално престала да постоји 15. јануара 1992. године кад су независност Хрватске и Словеније признале Немачка, Француска, Велика Британија, Италија и све чланице тадашње Европске заједнице, као и Аустрија, Швајцарска, Канада, Бугарска и Мађарска. Све дотад се из перспективе међународног права могло тврдити, успркос свој проливеној крви, да у Југославији заправо бесни унутрашњи сукоб, односно грађански рат.

У Хрватској је пре неколико дана помпезно обележено четврт века независности уз концерт Терезе Кесовије на Тргу бана Јелачића. Кад год чујем фразу „четврт века“ сетим се оне прелепе песме Александра Блока која (у преводу Стевана Раичковића) почиње стихом „Ноћ, улица, фењер, апотека“ и у којој се касније каже: „Живи макар још и четврт века/ Биће тако, без излаза, све.“ Тих четврт века за Блока су парадигма дугог периода; то је уосталом више од пола Блоковог живота. И макар био свестан да излаза нема, Блок је пре стотину година, у време Октобарске револуције, помислио да она представља некакав излаз.

Пре тачно стотину година, 20. јула 1917, Влада Краљевине Србије и Југословенски одбор донели су Крфску декларацију у чијем првом члану стоји „Држава Срба, Хрвата и Словенаца, познатих и под именом Јужних Словена или Југословена, биће слободна, независна Краљевина с јединственом територијом и јединственим држављанством. Она ће бити уставна, демократска и парламентарна монархија на челу са династијом Карађорђевића, која је дала доказа, да се с идејама и осећањима не двоји од народа и да ставља народну слободу и вољу врх свега.“ За Јужне Словене то је тада био најбољи излаз.

Читајући хрватске новине ових дана, чини се да се тамо, и четврт века након нестанка Југославије, бивше земље још боје. Иво Лучић тако поручује да „битка за пуну независност изван балканских асоцијација очито још није завршена“, док се Нино Распудић прибојава да је мит Југославије „свесно гуран пројект“, а да се од постјугословенског простора у Хрватској покушава направити „саморазумљиви политички оквир, чије наметање није престало ни након што је Хрватска ипак припуштена у ЕУ изван балканског пакета.“ Ипак, већина хрватских коментатора, чак и међу више патриотски настројенима, не сумња да је на крају Првог светског рата Југославија представљала прихватљиво транзитно решење.

За разлику од осталих постјугословенских држава, Србија своју садашњу независност није стекла активно, него пасивно. Србија је, наиме, постала независна – отцепљењем Црне Горе. У том смислу је и питање односа према Југославији у Србији дошло на ред са извесним закашњењем у односу на друге бивше југословенске републике. У делу јавности последњих година све је популарнија концепција према којој је Југославија била грешка. И макар с психолошке тачке гледишта могли разумети корен ове заблуде, ваља јој се ипак супротставити.

Никад не треба заборавити: данашња Република Србија је правна наследница Југославије. Она баштини не само југословенска спортска одличја и културне трофеје, него и југословенску симболику, симболику велике истине коју је наслутио Станко Церовић, а која каже „ако се суди по умножавању силе и пара, двадесети век је био амерички, али ако се гледа по надама и заносима људских маса, по уложеном напору и жртвама, онда је био југословенски; југословенски је највише по снази илузија и узалудности вере.“ Оно најбоље и најмодерније у данашњој Србији последица је еманципације из југословенске ере. У том смислу је беспредметно играти се алтернативне историје. Сваки је исход једини исход. У будућност треба ићи наслањајући се на постојећу традицију. То не значи сањати о обнови Југославије у некадашњим границама, него искористити бољу прошлост за напредак у садашњости и будућности, на начин на који Аустрија користи наслеђе Аустро-Угарске.

На проста питања најбоље је дати прост и кратак одговор. Кад неко помене да је Југославија била грешка обично се присетим интервјуа који је у октобру 1992. године Емир Кустурица дао „Њујорк тајмсу“. На крају разговора новинар га пита мисли ли да је стварање Југославије, „уз мешање народа, религија и језика под једном влашћу“, било грешка. Кустурица спремно одговара: „Не мислим да је то била грешка. Без Југославије не би било Андрића.“

Добро звучи та парола и после четврт века.

*Писац и новинар