Споразум у једном примерку

У програм заштите сведока, откако је уведен у Србији, у почетку су улазили само бивши криминалци и ратни злочинци. Последњих година у њега се укључују и људи који нису из криминогене средине, али су стицајем околности постали сведоци тешких кривичних дела.

Мера промене идентитета према закону састоји се од потпуне или делимичне измене личних података. Уз ту меру може бити одређена и промена физичких карактеристика пластичном операцијом. Промена идентитета може имати утицаја на права и обавезе заштићене особе само у мери у којој је то неопходно ради спровођења програма заштите. Другим речима, то што је неко променио идентитет не утиче на његове раније обавезе према трећим особама. Уколико током трајања програма заштите почини ново кривично дело, о томе се обавештава тужилац и комисија.

У случају промене идентитета, подаци који се мењају разликују се од државе до државе. У Холандији, Великој Британији и у САД, то укључује само промене имена и презимена, док у Италији, Словачкој, Аустрији и Немачкој подразумева и промене места и датума рођења. Битно је да се не може наћи веза између старог и новог идентитета. Пластичне операције користе се само као крајњи вид.

После промене идентитета, Јединица за заштиту (ЈЗЗ) одобрава и надзире приступ изворним подацима о сведоку. Сведок у програму заштите треба да се придржава упутстава припадника ЈЗЗ. Мора да обавести јединицу о свакој промени околности која би могла да утиче на спровођење програма.

У закону пише да сведок треба да наведе своје рачуне, правне послове, финансијске и друге обавезе и да пре закључења већих правних послова затражи сагласност ЈЗЗ, као и да сам предузме све неопходне мере ради постизања финансијске самосталности. Сведок треба да пријави уколико у новој средини сретне неког кога познаје одраније, чак иако то познанство нема никакве везе са сведочењем. У том случају, он мора одмах да буде премештен.

Ко уђе у програм заштите сведока, потписује споразум у само једном примерку. Тај документ чува ЈЗЗ, доступан је само комисији и садржи клаузулу да се обавезе из споразума не могу оспоравати пред судом. Потписник споразума са државом потписује да је све ово разумео.

Иако доносе кључне одлуке, сви чланови комисије ипак не знају са којим државама ЈЗЗ сарађује и где који сведок живи. Бира се увек потпуно нова средина. То мора бити држава у којој сведок никад није био и у којој не живи нико ко га познаје. Разлог да нека земља не може да му пружи уточиште могао би да буде чак и то што је само једном у животу посетио ту државу.

Припреме подразумевају да безбедносну процену обави и земља у коју ће неки сведок бити пребачен. Има земаља које уопште не прихватају да брину о сведоцима из предмета ратних злочина. Наша земља такође обавља безбедносне провере и процењује да ли ће имати проблеме када прихвата стране сведоке, а један од критеријума је и тај да особа никада није имала никакве контакте у Србији, посебно не са људима из криминогене средине.

У Немачкој, не постоји комисија која одлучује о програму заштите сведока, већ све одлуке и процене ради полиција. У Холандији, у овој области главну реч води тужилац, па чак и о томе који сведок ће бити примљен из иностранства.

После првобитног законског решења који је за њих предвиђао потпуну аболицију, сведоци сарадници и после стицања тог статуса остају окривљени, али ће им пресудом бити преполовљена казна. Остављена је могућност да на предлог тужиоца казна буде и блажа па чак и ослобађајућа. Србија има више сведока под заштитом од свих држава бивше СФРЈ заједно и по том броју, има високо место и у Европи.

Разумљиво је да сведоци који због својих сведочења имају заштиту државе, увек изазову пажњу јавности и да су на мети критике сваког адвоката чијег клијента терете у судници. Многи сумњају да се, иза кулиса програма који је, према закону, потпуно скривен од очију јавности, склапају сумњиве погодбе са тужилаштвом. Често се указује да је интерес сваког сведока, који је спас од освете нашао под окриљем државе, да изјави било шта како би се домогао и задржао ту погодност. Пружање подршке сведоку сараднику није било одмах прихваћено ни у другим државама, па ни у САД која има готово пет деценија искуства у овој области.

Ипак, програм који инсајдерима пружа безбедност драгоцен је и јединствен инструмент државе у борби против организованог криминала, тероризма и ратних злочина. Значај програма заштите у борби против организованог криминала, растућег тероризма и других облика најтежих кривичних дела је изузетан, ако се има у виду чињеница да су сведоци сарадници најчешће кључни фактор и једини начин за расветљавање ових кривичних дела.