Страх ме од осредњости која нас гуши

„Час анатомије”, ауторски пројекат Андраша Урбана, по мотивима дела Данила Киша, биће премијерно изведен сутра у 19.30 сати на сцени „Пера Добриновић” новосадског Српског народног позоришта. Дело је проистекло из велике Кишове полемике коју је водио крајем седамдесетих година прошлог века поводом своје књиге „Гробница за Бориса Давидовича”. Композитор је Ирена Поповић, сценограф Жељко Пишкорић, костимограф Марина Сремац. У глумачкој екипи су: Радоје Чупић, Југослав Крајнов, Марија Меденица, Сања Ристић Крајнов, Игор Павловић и други.

„Час анатомије” је Кишова одбрана. Шта ћете нам после „Коштане”, „Бановић Страхиње”, „Родољубаца” кроз овај свој сценски израз поручити?

„Час анатомије” значајно се разликује од поменутих наслова мојих представа, у највећој мери, у естетском смислу. Књижевну грађу у овом случају није представљала драма нити драматизација, него само полемичко дело и други одломци из Кишовог опуса: поезија и документарна грађа везана за скандал његовог оспоравања. Представа није реализована у дијалошкој конструкцији. Но, будући да је основна одредница стваралачког процеса са глумцима и са драматургом Сузаном Вуковић био однос ствараоца, уметника, интелектуалца према друштвено-политичком окружењу, представа се бави оним елементима друштва који јесу присутни и у поменутим драмама: однос према другачијима, према другима, однос према страдањима, жртвама… Национализам, идеологија, кишовско учење о здравом односу према стварању и свету....

Сцене и дијалоге за представу „Час анатомије” стварали сте кроз импровизацију са глумцима. Шта је у фокусу ваше представе, будући да сте најавили да се нећете бавити политичким памфлетом?

Оно што зовемо импровизацијом у овом случају углавном су били домаћи задаци глумцима који су те задатке припремали код куће. Тачније, на пробама су извели перформансе, акције, импровизације на задате теме које су били инспирисане Кишовим мотивима, а то се све преплитало кроз литерарну грађу коју је Сузана Вуковић припремала унапред или поводом глумачке артикулације одређеног задатка. На тај начин су и Кишови мотиви и цитати улазили у процес као својеврсни учесник. Када су почеле најаве да ћу радити у СНП-у Кишов „Час анатомије”, у чаршији се од стране страначких представника појавила одређена бојазан да ће можда Урбан ту направити политички памфлет, да ће можда доћи до тога да представа јавно прозива политичаре и сличне будалаштине. У том контексту сам изјавио да се не бавим тим сегментом. Претпостављам да је ова бојазан била мотивисана сценом „Има право” из представе „Родољупци”, коју сам режирао у Народном позоришту у Београду, где се набрајају имена председника влада и државе од 1988. године до данас. Ми углавном не водимо полемику о оним сценама које постоје у нашим представама, него трпимо етикете. Оспоравани смо због апсолутно погрешних тумaчења тих сцена јер предрасуде, идеолошки активизам ослепљује човека и чује само оно од чега страхује. То је везано и за причу о провокацији. Зашто је нешто провокативно? Јер ви не можете поднети одређену субјективну истину или видите непријатељство и опасност у рушењу ваше идеологије, и углавном тумачите по павловљевским асоцијацијама.

Свако време је добро за ново читање полемичког списа „Час анатомије” који је и основ заоставштине Данила Киша. Дело је објављено 1978. године и донело је политички тон оног времена. Политичка нота, чини се, незаобилазни је сегмент ваших представа?

Оно што у мојим представама називате политичким за мене углавном представља театролошка питања о позоришту. Ако ме питате како сам, који је мој однос према стварности, онда могу да кажем: бојажљив. Да ме је страх. Нисам уплашен, али ме је страх од свега што се дешава и свега надолазећег. И оне осредњости који нас гуши сваки дан. И у животу и у уметности. Ако морам да причам о жртвама онда мислим да су жртве жртве, без обзира на припадност, све жртве су наше жртве, па и одговорности. И нису предмет трговине. Саосећање не треба да буде мотивисано припадношћу или подобним идеологијама. Не занима ме множина, демагошко прављење заједница, ентитета, колективности, али ме занима човек. Сам човек: индивидуа, која мисли о себи у релацији с другим човеком. А лагати о свету и уметности нема смисла. Антиидеологија пре свега! У духу цитата: „... Кад буду сви роктали својим свињским срцима, последњи који ће још гледати људским очима и осећати људским срцем биће они којима не бејаше страно искуство уметности…”(Данило Киш: „Горки талог искуства”)

Позориште је поезија стварности. Провокативност коју обилато користите у свом сценском исказу је средство да се публика разбуди. Која је цена искрености на којој почива ваш редитељски искорак?

Кад погледате у којим позориштима сам радио или у којима нисам, претпостављам да имате одговор. Или погледајте однос разних нивоа власти према мојој матичној кући, или позоришту које предводим, према позоришту „Деже Костолањи” у Суботици. Понекад за етикете које добијамо плаћамо скупу цену. Није величанствено бити уметник на маргини или човек који није добродошао. А тиранија глупана боли. А самоцензура и цензура нису херојски чинови.

Рођени сте и одрасли у мирној Сенти, надомак родног места Данила Киша. Шта је то особено у том поднебљу које је расадник уметничког потенцијала?

Били смо градски клинци, урбано оријентисани, а ипак тако близу природе. Заштићени, односно одрасли смо у сигурним, безбедним условима. Сента је град поред реке Тисе. Људи из мог суседства када су имали проблем, били фрустрирани, револтирани нечим… буквално су силазили до реке као свом уточишту. Тај разговор са реком, са Тисом, био је заправо сусрет са самим собом. Нисам био оптерећен мржњом. Свет сам могао да упознам, упркос понављањима историјских чињеница из ближе прошлости нисам васпитаван да осуђујем или да мрзим. Ипак, та младост се завршава негде 1988. године и онда нам улази у живот на велика врата све оно што сада зовемо деведесетима.