„Агрокор“ дугује, добављачи ћуте

Да највећа хрватска компанија „Агрокор” има озбиљне финансијске проблеме на матичном тржишту почели су да шушкају и тамошњи добављачи, који се по неписаном правилу у оваквим ситуацијама последњи оглашавају.

Да ли због страха да не буду експресно елиминисани са рафова или због солидарности са послодавцем, тек нашој редакцији јуче је било тешко да добије информацију да ли компанијама у Србији „Агрокор”, или нека од његових компанија, дугује за испоручену робу.

У неким великим српским компанијама, које нису желеле јавно да се изјашњавају на ову тему, потврдили су да им Тодорић не дугује ништа, док мали нису желели ни да коментаришу.

Пре неколико дана хрватским медијима душу је ипак отворио један од добављача потврдивши да им ниједна фактура није плаћена још од јула прошле године, што је сада већ више од седам месеци.

Према тврдњама овог произвођача, већ сада су многе мале компаније које су сарађивале са „Агрокором” пропале, а већини је будућност крајње неизвесна, будући да због озбиљних финансијских проблема у којима се нашла, компанија тренутно тражи решење за много веће проблеме од оних са добављачима.

 Према званичним подацима из првих девет месеци прошле године „Агрокор” је добављачима на нивоу групе, дуговао око 2,2 милијарде евра, док се у пословним круговима на нашем тржишту нагађа да су његови неплаћени рачуни према српским фирмама са којима сарађује неколико стотина милиона евра.

Хрватски аналитичари ових дана закључују да су Тодорићеве обавезе према добављачима готово три пута веће у односу на потраживања према купцима. То, како закључују, може да показује да власник „Агрокора“ своје пословне активности у овом тренутку у ствари финансира на терет добављача.

Рејтинг агенција „Мудис“ која се ових дана неколико пута оглашавала како би објаснила пад рејтинга компаније, упозорила је и на то да су „Агрокорове“ обавезе према добављачима високе у односу на секторски просек.

– Оне су достигле 16,2 милијарде куна са септембром прошле године, што одговара року плаћања од 150 дана. То је знатно више у односу на 60 до 90 дана колико имају сличне компаније. Потенцијално скраћивање рокова плаћања могло би бити проблем за одржавање ликвидности „Агрокора” – упозорила је агенција „Мудис“ и потврдила да су рокови плаћања углавном били стабилни од куповине „Меркатора“ 2014. године.

Србија има Закон о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама који каже да се уговором између привредних субјеката не може предвидети рок дужи од 60 дана. Међутим, на нашем тржишту годинама се ови рокови не поштују и они су често много дужи. Према подацима Агенције за привредне регистре, трговци на велико и мало само у 2015. години добављачима су дуговали око 6,4 милијарде евра, што је било за седам одсто више у односу на годину дана раније. То је иначе у том тренутку износило петину БДП-а Србије.

Домаћи економисти се слажу да, ако је судити по тренутном стању у коме се налази „Агрокор”, озбиљне последице могу да претрпе и оне фирме које он контролише у Србији, али и домаћи произвођачи којима дугује за испоручену робу.

Консултант за страна улагања Милан Ковачевић за „Политику” каже да наше институције не функционишу добро и да је у Србији на снази коришћење монополског положаја који један трговац има.

– Не чуди што се добављачи не оглашавају, јер произвођач је код нас одавно маленкост, а трговац његово величанство, док они који би требало да се баве конкуренцијом и уређењем тржишта ћуте – каже Ковачевић и додаје да потенцијални крах „Агрокора“ не значи нужно пропаст фирми у Србији, али да ни то није немогуће. Посебно у случају да ова компанија извлачи новац из Србије и плаћа своја дуговања, због чега и саветује да надлежни обрате више пажње на прекограничне трансакције. 

Економиста Љубомир Маџар каже да нико не може у овом тренутку прецизно да каже колика би било штета у случају краха ове компаније, али да је сада већ јасно да она сигурно не би била занемарљива.

– Када пословни партнер посрће или посустаје, то никако не може бити добро за оног ко са њим сарађује. У већем проблему су сигурно мали добављачи који, самим тим што су мали, не могу да се у овом тренутку преоријентишу на другог купца, каже наш саговорник.

Према његовом мишљењу, проблем је и у томе што је у нашој држави попустила финансијска дисциплина, па више није неприкосновено то што неко потпише уговор и обавеже се да ће робу да плати у одређеном року.

–Данас смо у ситуацији да је теже наплатити робу, него је произвести и испоручити. Неплаћање је постало део пословне стратегије и калкулације. Али не би требало да заборавимо да нема тржишта без државе која ради свој посао, у овом случају да намеће уговорну дисциплину. Ту смо оманули – каже Маџар за „Политику”.