Мудрост уздржавања

Руководећи се максималистичким жељама, охрабривани вишегодишњом подршком западних савезника и неспремни да процене „политички тренутак”, лидери Косова први пут од проглашења независности сукобили су са својим менторима.

Председник Хашим Тачи са жаљењем констатује да за измену закона о трансформацији косовских безбедносних снага (КБС) у војску Косова има подршку опозиције, али не и Сједињених Америчких Држава и НАТО-а.

Узалуд је Тачи упозоравао да Балкану прети опасност од „руских војних база у Србији, руских ’мигова’ и руских маневара у Србији” и да је Косову у таквим околностима неопходна регуларна армија. Узалуд су министри одбрана Албаније и Хрватске писали генералном секретару НАТО-а помињући „претње” из Србије.

Пуцањ у празно. Америчка амбасада у Приштини упозорила је да ће САД „преиспитати билатералну сарадњу” ако власти у Приштини промене мандат КБС, док је генерални секретар НАТО-а рекао да је „узнемирен”.

Да ли се косовски политичари питају докле ће Запад толерисати њихов „уцењивачки капацитет” – од диктирања услова за формирање македонске владе до претње прекида дијалога са Београдом док Рамуш Харадинај не буде пуштен на слободу?

Приштина понавља грешке које је својевремено, пре бомбардовања 1999, правила Србија, што је њихов проблем.

То што је Запад одустао од подршке, Тачи приписује „отвореним, јасним и одлучним” противљењима Београда и Српске листе, чији посланици бојкотују парламент – а без њихових гласова не постоји неопходна парламентарна већина за уставни амандман.

Београд је ову слаткоречиву замку дочекао као крунски допринос стопирању косовског војног пројекта. Како у предизборна времена никако није пробитачно политички хвалити разложност НАТО-а, агилни директор канцеларије за КиМ одмах је почео да слави нов дипломатски успех.

Србија јесте у реткој позицији да иза себе има ЕУ, САД и Русију, али није тренутак за ликовање. Зар неко иоле упућен у спољну политику мисли да су критике Американаца и НАТО резултат дејствовања српске дипломатије?

Није се НАТО определио зато што је Београд лобирао код Руса и Кинеза. Ни зато што је стао на страну Александра Вучића после његове оштре вербалне телефонске конфронтације са Хашимом Тачијем. Нити зато што се резолуције УН 1244 придржава као Библије.

То што нема војске Косова је – не умањујући значај упозорења Београда – израз процене Запада да би такав корак, у овом тренутку, додатно дестабилизовао регион већ довољно уздрман национализмима, слабашним институцијама и недовршеним државама.

Београд мора да сачува хладну главу. Тријумфализам и сатеривање у ћошак преговарачког партнера – а ЕУ нам је Приштину доделила управо као партнера у дијалогу – није мудро. Ради се о процесу који подразумева да нико не добије све, или не добије одмах.

Да ли знамо како ће изгледати садашње „славље” за неку годину? Можемо само да претпоставимо. Марко Ђурић неће променити израз лица, али лако би могао да промени расположење. Паметније је бити уздржан.