Вашарски живот и тако то

Мирослав Бата Петровић и те како је заслужио Награду за животно дело овогодишњег београдског Фестивала документарног и краткометражног филма. Деценијама је овај београдски документариста, редитељ, сниматељ, сценариста и продуцент неодвојиви његов део и дуго је важило да, ако нема Бате на Мартовском фестивалу, онда „пуј пике не важи”.

Петровић је у интригантни свет филма уронио још 1967. године као филмаџија-аматер. Од осамдесетих година прошлог века он је и филмски професионалац и сада већ аутор стотинак жанровски и по форми најразличитијих филмова, међу којима је и чувени документарно-играно-експериментални филм „Чудесан сан Дзиге Вертова” (1990). Кроз њега је Бата Петровић можда и најјасније предочио зашто му је експериментални филм и оно што он најрадије назива „чистим филмом” професионална вокација.

Многи такви филмови настајали су у Батиној продукцијској кући „Фикс фокус”. Настао је и овај његов најновији, тако шарматно довитљиво, а тачно, назван „Проба филма”. У шест минута, у четири поглавља, која се зову проба камере, проба монтаже, проба перцепције и проба ефеката, Петровић заједно са Златомиром Дукићем и у експерименталној форми, нуди својеврсну школу филма. Лекцију о филмској уметности у њеној примарној, визуелној функцији.

Међу филмовима на овогодишњем Мартовском фестивалу много је и оних који су већ виђени, чак и награђени на прошлогодишњем Белдоксу. Ова селекторска „временска машина” ипак публици чини добро, јер они који нису прошле, видеће сада неколико врло добрих документараца. Међу њима и „Зид смрти и тако то” Младена Ковачевића, награђеног на Белдоксу 2016. као „минуциозна студија распадања еродиране варшавске забаве која полази од избледелог сјаја спектакла и понире дубоко, до апсурда такве егзистенције”.

Ковачевић је уз изврсну, веома креативну сарадњу директора фотографије Пабла Фера Живановића и монтажерке Јелене Максимовић створио снажан егзистенцијалистички филм који у гледаоцу изазива немир, чак кад му тематика вашарских атракција није нимало блиска. Толико је тога у филмској јунакињи Бранкици (Нађ) – познатој као „Принцеза зида”, што на својем мотору пркоси гравитацији – блиско нама житељима балканских друштвено-политичко-економских турбуленција. Бранкица је још од своје десете године била једна од главних дива вашара широм Југославије. Уз своју старију браћу, акробате, возила је мотор паралелно са земљом дуж шест метара широког дрвеног бурета. Застрашујуће, а Бранкица с осмехом. Године су прошле, државе се промениле, „Принцеза зида” данас је већ бака шесторо унучади, али и даље вратоломно јури у круг мотором, у свом бучном и прашњавом свету. Бесциљно? Па, од нечег се мора живети!

И документарац српско-италијанске копродукције „Controindicazione” (контраиндикација) Тамаре фон Штајнер био је виђен прошле године на Белдоксу, али ће сигурно и на Мартовском фестивалу изазвати пажњу и узбуркати емоције. Ауторка је овај филм снимила у затворској болници за ментално оболеле у италијанском месту Барћелона Поцо ди Гото, последњој установи овог типа у Европи. У овој установи бораве друштвено опасне особе које су у стању неурачунљивости починиле неко кривично дело, али за разлику од регуларног затвора, њихово издржавање казне није временски ограничено. Фон Штајнерова своје филмске јунаке снима из велике близине унутар једног затвореног света у којем су они разапети између накарадне законске праксе и крајње провизорног психијатријског приступа, који се своди на прописивање седатива.

Мир и што мање буке у установи главни је циљ оваквог лечења. За људско достојанство овакав систем не мари. Тамара фон Штајнер је прилично филмски смело, сталожено и с личном емотивном задршком умела да упре прстима право у центар. У срж контраиндикација. Врло добар филм.