Vašarski život i tako to

Miroslav Bata Petrović i te kako je zaslužio Nagradu za životno delo ovogodišnjeg beogradskog Festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma. Decenijama je ovaj beogradski dokumentarista, reditelj, snimatelj, scenarista i producent neodvojivi njegov deo i dugo je važilo da, ako nema Bate na Martovskom festivalu, onda „puj pike ne važi”.

Petrović je u intrigantni svet filma uronio još 1967. godine kao filmadžija-amater. Od osamdesetih godina prošlog veka on je i filmski profesionalac i sada već autor stotinak žanrovski i po formi najrazličitijih filmova, među kojima je i čuveni dokumentarno-igrano-eksperimentalni film „Čudesan san Dzige Vertova” (1990). Kroz njega je Bata Petrović možda i najjasnije predočio zašto mu je eksperimentalni film i ono što on najradije naziva „čistim filmom” profesionalna vokacija.

Mnogi takvi filmovi nastajali su u Batinoj produkcijskoj kući „Fiks fokus”. Nastao je i ovaj njegov najnoviji, tako šarmatno dovitljivo, a tačno, nazvan „Proba filma”. U šest minuta, u četiri poglavlja, koja se zovu proba kamere, proba montaže, proba percepcije i proba efekata, Petrović zajedno sa Zlatomirom Dukićem i u eksperimentalnoj formi, nudi svojevrsnu školu filma. Lekciju o filmskoj umetnosti u njenoj primarnoj, vizuelnoj funkciji.

Među filmovima na ovogodišnjem Martovskom festivalu mnogo je i onih koji su već viđeni, čak i nagrađeni na prošlogodišnjem Beldoksu. Ova selektorska „vremenska mašina” ipak publici čini dobro, jer oni koji nisu prošle, videće sada nekoliko vrlo dobrih dokumentaraca. Među njima i „Zid smrti i tako to” Mladena Kovačevića, nagrađenog na Beldoksu 2016. kao „minuciozna studija raspadanja erodirane varšavske zabave koja polazi od izbledelog sjaja spektakla i ponire duboko, do apsurda takve egzistencije”.

Kovačević je uz izvrsnu, veoma kreativnu saradnju direktora fotografije Pabla Fera Živanovića i montažerke Jelene Maksimović stvorio snažan egzistencijalistički film koji u gledaocu izaziva nemir, čak kad mu tematika vašarskih atrakcija nije nimalo bliska. Toliko je toga u filmskoj junakinji Brankici (Nađ) – poznatoj kao „Princeza zida”, što na svojem motoru prkosi gravitaciji – blisko nama žiteljima balkanskih društveno-političko-ekonomskih turbulencija. Brankica je još od svoje desete godine bila jedna od glavnih diva vašara širom Jugoslavije. Uz svoju stariju braću, akrobate, vozila je motor paralelno sa zemljom duž šest metara širokog drvenog bureta. Zastrašujuće, a Brankica s osmehom. Godine su prošle, države se promenile, „Princeza zida” danas je već baka šestoro unučadi, ali i dalje vratolomno juri u krug motorom, u svom bučnom i prašnjavom svetu. Besciljno? Pa, od nečeg se mora živeti!

I dokumentarac srpsko-italijanske koprodukcije „Controindicazione” (kontraindikacija) Tamare fon Štajner bio je viđen prošle godine na Beldoksu, ali će sigurno i na Martovskom festivalu izazvati pažnju i uzburkati emocije. Autorka je ovaj film snimila u zatvorskoj bolnici za mentalno obolele u italijanskom mestu Barćelona Poco di Goto, poslednjoj ustanovi ovog tipa u Evropi. U ovoj ustanovi borave društveno opasne osobe koje su u stanju neuračunljivosti počinile neko krivično delo, ali za razliku od regularnog zatvora, njihovo izdržavanje kazne nije vremenski ograničeno. Fon Štajnerova svoje filmske junake snima iz velike blizine unutar jednog zatvorenog sveta u kojem su oni razapeti između nakaradne zakonske prakse i krajnje provizornog psihijatrijskog pristupa, koji se svodi na propisivanje sedativa.

Mir i što manje buke u ustanovi glavni je cilj ovakvog lečenja. Za ljudsko dostojanstvo ovakav sistem ne mari. Tamara fon Štajner je prilično filmski smelo, staloženo i s ličnom emotivnom zadrškom umela da upre prstima pravo u centar. U srž kontraindikacija. Vrlo dobar film.