Пудар пред парламентом

Несрећа од човека коме је историја подарила незаслужену улогу да наследи убијеног премијера био је значајан за поменуту историју баш колико и госпођа Мићић, у родном Ужицу познатија као столовача (волела да игра на столу, младост – лудост), када је прогласила ванредно стање...

*

А оне степенице! Није им се само Росандић дивио. Попнеш се, бациш камен, запалиш ватрицу, спалиш листиће и вичеш „Победа” и „Готов је”...

И добијеш виноград! Ма важи...

*Пудар је човек који чува виноград. Обично станује у кућици с окућницом која је у оквиру винограда. У кућици у којој живи живи и његова породица. Жену му зову „пударуша”.

*

Пударуша, не педеруша. Ма ви бисте све да...

Не вреди. Морамо из почетка.

Ево у чему је неспоразум.

Противници Параде поноса тврде да не могу педери да имају нека посебна права само зато што полно опште на специфичан начин, а они који је подржавају не умеју да објасне да у ствари траже права за душе заробљене у погрешном телу!

А при томе и једни о други о геј парадама знају само из документараца из Бразила где се у шареној колони сви живи, и напредни, и назадни, и трансвестити, и мушки и женски шатро шибају кожним бичевима, лижу брадавице избушене пирсингом једним другима и поливају се пивом изазивајући конзервативни и учмали свет.

Проблем је у томе што о правима гејова сви имају мишљење али нико нема знање.

Што рече мој деда: „...Видиш овога... образован, а глуп... штета!”

*

Диван је слободан дан свануо над Косовом. Екипа Си-Ен-Ена крстари српском покрајином тражећи материјал да замути шлаг на торту слободе коју је Хасим Тачић – Хоки умесио рукама крвавих до бретела „тадић” мајице.

Треба зарадити платицу, а нигде лешева, нигде избеглица, опљачканих Албанаца и силованих Албанки.

Од ујутру у чајџиници „Босфор” седи Фифти Сент с менаџером, доручкују бурек с јунетином и пиво и планирају да се негде уселе.

– Видео сам добру кућу – каже менаџер.

– Где?

– Идеш од „Гранда” Улицом Била Клинтона све до кружног тока Моника Левински...

– У каквом је стању?

– Само хигијенско кречење. Пре тога треба уклонити мртве Србе, стоку и унети угаљ.

– За угаљ ћемо видети с Брити Спирс, долази да се после бесаних тренутака свога пропалог живота посвети миру и кокаинској терапији.

– А где смо ми ту.

– Узећемо од Чеде на црту а фукса ће да нам врати после турнеје коју сам јој организовао: Дебар, Кичево, Гостивар, Струга, Вевчани, Охрид...

– То ће бити лудо, ко долази од странаца?

– Прича се: или Могерини или Скот. Исти клинац, да не кажем...

*

Наш суграђанин Б. И. прославио је прекјуче мали али значајан јубилеј. Наиме, починио је већ треће убиство у свом радном и животном веку а како је још увек у снази, у породици верују да се на том броју неће зауставити. Радост је поделио с првим комшијом који ће данас бити сахрањен на локалном гробљу у Гроцкој.

Када човеку већ тако добро иде држава треба да поведе о њему рачуна када га пусте кроз годину, две дана због доброг владања.

Треба да му се обнови дозвола за ношење оружја, да му се да старт-ап кредит за куповину новог наоружања ако му је старо одузето, те да му се одреди и сеанса с психологом јер је могуће да Б., који се толико нагледао крви и смрти у свом животу, одузимајући туђе животе, оболи од вијетнамског синдрома.

Б. је у својој струци међу водећима у Србији, а у време кризе још је снажнија она изрека према којој сваки занат је златан. Зато он треба да буде узор младима у њиховом односу према другима. Држава се око тога годинама труди, али не би било лоше и да нека образовна установа понесе име нашег Б-а те да он буде доживотни предавач и почасни директор те школе.

Честитамо Б-у и министарству правде на промоцији акције „Уби комшију и засади дрво”, у земљи Србији, најпошумљенијој на Балкану...

*

Времеплов 18. 8. 2009. године

Пријатно поподне у Влади Србије. Окупљају се министри после годишњих одмора. Еркондишн зуји. Кркобабић певуши: „Сага по, сага по...”

Шеф их пропитује:

– Је ли, бре Ђелићу, где си тако поцрнео?

– Ма пусти ме, газда, ишао сам на неко крстарење па сам испао с брода. Једва сам живу главу извукао?

– Па, како си се спасао?

– Срећом почеше сви да вичу „држ’те лопова”, и извадише ме...

– А ти, Динкићу, што су ти оба рамена у гипсу?

– Објашњавао сам колику сам рибу упецао, па...

– Разумем, а ти, Мрко?

– Имао сам проблема на мерењу пред улазак у авион. Аутоматска говорна вага, маму јој, каже: „Станите поново, овај пут сами!”

– И наша Снешкица, балериница, лепо је поцрнела. Ел истина, душо, ово што причају да си хтела на напуниш пенкало у Црном мору?

– Лажу душмани. То ови таблоиди... Кад ћемо тај закон о информисању... Мислим, ово је страшно...

– Средићемо их, не брини. Цветковићу! Шта си ти радио на мору?

– Читао сам, газда! Пре него да кренемо пита ме жена дал’ да носи тежу или неку лакшу литературу. Ја јој кажем: „Што си глупа, какве везе има кад идемо колима”...