Кључар тајни психологије уметника

Кустурица је у књизи „Смрт је непровјерена гласина” записао докторове речи уочи наставка снимања филма „Отац на службеном путу”:

– Они су нама тамо на Голом  отоку савили кичму. Човјечанству је, знате, требало неколико милиона година да се усправи, а тамо је брат брату сломио кичму. Гмизали смо као далматински гуштери...

Адвокат Мирољуб Милосављевић је био адвокатски приправник, када га је доктор Јовановић пре неколико година замолио да га заступа у поступку рехабилитације у Вишем суду у Београду. Имао је поверење у младог адвоката. Иако му је у шали рекао: „Тешко је да као приправник учите на мом предмету.” Када му је Милосављевић прошле године донео у Херцег Нови првостепено решење о рехабилитацији, у његовој гарсоњери видео је сузе у докторовим очима.

– Док смо седели, телефон је неколико пута звонио, он се није јављао. Рекох му: „Професоре Јовановићу, јавите се.”

„Не могу, знате, чекао сам преко 50 година да се поново усправим”, одговорио је професор младом адвокату.

Наставили су да се друже на херцегновском Шкверу. И даље за доктора Голи оток није била тема која би пореметила лепоту сусрета и ћаскања у бифеу, на шеталишту.

– Када је седао са нама, окретао би главу према сунцу да упије зраке. Тада се сетих гуштера који је гмизао и сунчао се на Голом отоку, о коме је причао професору Кустурици. И тако су пролазили пензионерски дани професора Јовановића – каже Милосављевић, показујући нам решење Вишег суда у Београду, којим се утврђује да је „Радмило Јовановић био жртва прогона и насиља из политичких и идеолошких разлога”, и био заточен од 29. децембра 1951. до 25. априла 1954.

Текст пресуде не садржи животну биографију славног психијатра, који је перфектно говорио руски, немачки, енглески и словеначки, а служио се са још три језика.

Основну и средњу школу завршио је у Крагујевцу, а после рата уписао Медицински факултет у Београду. За време студирања је ухапшен и на Голом отоку робијао је више од две године. По изласку, уз велике проблеме, једва му је дозвољено да настави школовање у Љубљани.

Након завршетка медицинског факултета радио је у Пећи, потом у Андријевици, да би потом прешао на клинику у Сарајеву.

Докторирао је у Београду, на тему: „Структура епилептичког доживљаја” 1967. године која је у стручним круговима оцењена као један од најбољих радова из ове области. Предавао је на Медицинском факултету у Сарајеву, а након пензионисања 1986. преселио се у Херцег Нови и повремено држао предавања у Подгорици.

Требало је да прође десет година да се дисертација објави као књига у Сарајеву 1977. Предговор је написао проф. др Касим Прохић са Медицинског факултета у Сарајеву.

За друго издање Јовановићеве књиге поговор је написао проф. др Владета Јеротић. Како је закључио, „високи интелектуални домашаји др Радмила Јовановића срећно обједињују психијатрију, филозофију и религију, мултидисциплинарно тежећи, сходно досадашњем времену, холистичком јемству“.

А како се овај психијатар нашао у књизи режисера Емира Кустурице „Смрт је непровјерена гласина”? Њихов сусрет није био случајан. Доктор Јовановић је био изванредна појава у домену клиничке психијатрије, али и уметности и познавања утицаја феномена менталних болести на креативност у домену књижевности, сликарства, музике. У делима Достојевског др Јовановић је пронашао изузетне приказе личности оболелих од епилепсије и шизофреније, какав је био и сам славни руски писац.

Кустурица је у својој књизи написао:

„...У Херцег Новом ми је најмилији од свих онај доктор Радмило Јовановић, психијатар из Сарајева. И он као моја мајка Сенка троши вријеме шетајући обалом свакодневно. Чине то као сви планинци када се дочепају близине мора. Спасио ме тај доктор Јовановић прије једанаест година када ме је напала депресија први пут. Прекинуо сам снимање филма ’Отац на службеном путу’ и отишао доктору у Јагомир. Ја му велим ’Не могу више докторе’... а он ми каже: ’Сједите прво’, па ме пита: ’Шта то ви тако тешко радите, па више не можете’? Ја кажем: ’Филм о томе како је једна породица страдала 1948’, а доктор бризну у плач. Плави правцати плач. Плаче човек ко година. Непријатно ми, тражим погледом било кога. Помислим у тренутку да то није неки психијатријски ритуал. Скочим са столице, окрећем се, видим нема медицинске сестре у близини, а човјек плаче не престаје. Мене као да у тренутку прође депресија. Приђем доктору и питам: ’Шта вам је?’

Тада је, бришући сузе, доктор испричао причу о савијању кичме.”

Тако је Емир Кустурица писао о доктору Јовановићу и његовим сузама.

На првој пројекцији канском Златном палмом овенчаног „Оца на службеном путу” др Радмило Јовановић је био почасни гост. И опет је плакао...

Пензионерске дане у Херцег Новом доктор Јовановић проводио је шетајући обалом, а навече је волео да поседи у бифеу „Жељезничка станица”. Често је устајао од стола и давао медицинске савете на више језика.

Звали су га пацијенти из целог света, његове Сарајлије, расејани по целом свету после рата. Питају га за терапије и дозе лекова. После се глас раширио, па су га звали из целе бивше Југославије. Имали су поверење само у њега.

Као што је психијатар имао поверења у младог адвокатског приправника Мирољуба Милосављевића. Било је довољно да се два лета друже на Шкверу, па да му повери најважнију, животну парницу.