Година Иве Андрића – нашег вечитог савременика

– Јубилеј Иве Андрића прилика је да пажљивије посматрамо и тумачимо његове књиге, да их имамо у што више добро приређених издања, да се повећава број истраживача у САНУ, Музеју и Задужбини где је пишчева заоставштина, да поштујемо његову опоруку. Можда ће Београд своју „најцрњу” кућу у центру, у Призренској улици, да среди и обележи тако да се зна да је у њој, у ратном добу, Андрић написао своје најпознатије романе. Можда ће и Вишеград, где је Андрић добио свој град, успети да поврати Андрићеву кућу, коју је Вишеграду пред смрт поклонио, а Вишеград кућу продао чим је Андрић отишао...

На који начин ћемо обележавати годишњицу Андрићевог рођења? САНУ и његова Задужбина припремају свечану академију у Народном позоришту 13. октобра, истога датума и истога сата, на истом месту где је 1974. године, са Црњанским, Селимовићем, Ћопићем, Вучом, Матићем, Попом и Раичковићем, Андрић последњи пут јавно читао одломке својих приповедака, пред одлазак у болницу одакле се није вратио. Српска академија наука и уметности крајем ове године, тачније 13. и 14. децембра, приредиће велики научни скуп, на који је позвано четрдесетак историчара књижевности и књижевних критичара, са катедри и института на којима се изучава српска књижевност, како наглашава Миро Вуксановић.

– Намера је да Андрића тумачимо као српског писца који је преведен на 49 језика, чија дела у дугом низу година излазе у иностранству. Бирали смо стручњаке да приступ Андрићевим књигама буде свестран, од веза са српском усменом традицијом и усменом књижевношћу до прорицања догађаја чији смо савременици, од ликова који се не заборављају до појединачних слика у реченицама, од историјског до књижевног, о разлозима зашто је стално имао пред очима Вука и Његоша. Са скупа ћемо објавити зборник и доставити га на стотине адреса установа у свету с којима САНУ размењује издања. Књижара у Палати САНУ, на углу Кнеза Михаила и Ђуре Јакшића, добиће име Иве Андрића. То је и прилика да подсетимо заборавне да је цео новчани део Андрићеве Нобелове награде, у износу од 1,2 милиона долара, дарован за куповину књига. Наш нобеловац знао је где су темељи сваке културе, а да може чути не би веровао да смо то сметнули с ума и да на сајмове књига у свету Срби иду без књига, приметио је Вуксановић.

О давнашњој повезаности Српске академије и Андрића и његовој припадности српској књижевности, наш саговорник наводи чињенице: имао је само 34 године када је, на предлог Слободана Јовановића, постао члан Српске краљевске академије, у САНУ је деловао безмало пола века, сачуване су личне исправе у којима је уписао да је Србин.

Андрићева задужбина у Београду припрема објављивање критичког издања његових дела, о чему се говори већ неко време. Као председник Управног одбора ове задужбине Миро Вуксановић напомиње да ни један писац није у целости изучен, ако није написана историја његових рукописа и књига, ако нису напоредо објављене и сравњене све верзије текста, ако није установљена аутентичност штива.

– Задужбина је обавила главне припреме. Имамо целовиту библиографију, каталоге личног фонда и рукописа. Прошле године је у Задужбини именован Одбор за критичка издања, усвојена су начела и правила за рад, ангажовано је пет младих стручњака који приређују пет књига Андрићевих приповедака. Истражени су архиви, окупљена грађа и књиге очекујемо до октобра, до дана Андрићевог рођења. Додуше, Министарство културе и информисања, из формалних разлога, није подржало тај пројекат, али је подржало јубиларни број годишњака „Свеске”, као важан извор за изучавање Андрића. И што је најважније: изаћи ће велики број Андрићевих књига у Србији и изван ње. Андрићеве књиге редовно излазе на страним језицима. Рецимо, у Турској ове године ће се појавити 23. издање романа „На Дрини ћуприја” – додаје Вуксановић осврћући се и на тумачења Андрићеве мисли као непријатељске у односу на муслимански свет.

– Недавно је турски нобеловац Орхан Памук у САНУ рекао да му је Андрић узор. У Загребу кажу да немају ни трг, ни установу, ни школу с Андрићевим именом, а у десетак најбољих хрватских романа бирају три Андрићева написана на српском језику. Не виде да је Андрићева воља њихова невоља. Сумњичи се и Андрићева опорука, а све је чисто. Он је своје четири предсмртне жеље саопштио својим пријатељима Милану Ђоковићу и Гвоздену Јованићу 5. децембра 1974, пред одлазак у болницу. О томе је састављен запис и оверен у суду, па је Андрићева задужбина основана 1976, а у њеној управи су до распарчавања Југославије били и представници оних који после распарчавања тврде да се тога не сећају. И Андрићеву награду за приповетку Задужбина додељује као једину такву по опоруци нашег нобеловца, тврди наш саговорник, који се и као читалац стално враћа Андрићу, а уз узглавље, међу пробраним књигама држи дела „Знакови поред пута” и „Проклету авлију”, као збирку знања, искуства и вештине и као метафорично име за збрку и непочинство у сваком времену. Због те универзалности мисли, како каже, једино Андрић има четири књиге у Антологијској едицији „Десет векова српске књижевности”.