У комбајну и 15 часова дневно

То је тренутно најважнији ратарски посао, од њега безмало зависи опстанак пољопривредних газдинстава. Зато ратари гледају у небо, у страху да не наиђе летња олуја која ће потући суве и лагане стабљике пшенице, али и са истом зебњом гледају на капију газдинства чекајући да угледају комбајн породице Кујунџић. Када пет метара широки зупци крену да „брију” пшеницу, ратари знају да је готов њихов договор с природом и почињу преговори са државом око откупне цене.

Породица Кујунџић има око 20 јутара земље, али обрађују још око 500 јутара у закупу. Међутим, главни извор њихових прихода је механизација којом услужно жању, ору и сеју њиве у околини Суботице. Прошле године тако су услужно обрадили преко 2.200 јутара. Као некада када се знало где је „бандаш”, вођа групе жетелаца са којим се погађа цена и време рада, тако сада ратари долазе до куће Кујунџића да договоре време жетве.

„Има газдинстава и са неколико стотина хектара, али немају комбајн већ ми жањемо. Скупо је инвестирати у механизацију”, прича нам Жељко. Отац Пере и он возе комбајне, а Јосип камионе и тракторе којима се зрно вози до силоса. Услужно обрађивање земље започео је отац са својим ујаком још пре 40 година када је имао само коња и сејалицу и са тим ишао од њиве до њиве. Уз помоћ кредита и у бољим данима полако је куповао механизацију. Пере још памти старе комбајне у чију кабину незадрживо продире врелина и прашина, а читава машина се тресе тако да те трзаје није могао да избаци из тела ни дуго након што заврши посао. Жељко је сада за воланом комбајна који има своју климу, радио, као да је у луксузном аутомобилу, али држати волан са напрегнутом пажњом 15 часова дневно и у овако удобној кабини измори. Признаје нам да док је ударна кампања спава тек неколико часова дневно, јер за више се нема времена.

„Није проблем посао, већ што на крају, када подвучеш црту, видиш да си јако много радио за веома мало новца”, каже Пере. Наплаћују 40 евра по јутру и кажу то је тек мало више од трошкова које имају. Објашњавају да је пољопривредни производ јефтин и не могу да траже више од ратара од којих су већина њихове дугогодишње муштерије. Како је тешка ситуација илуструју и податком да су 2012. године, када су купили комбајн „лаверду”, који због лепоте линије зову манекеном међу пољопривредном механизацијом, морали да продају Жељкову кућу да би отплатили кредите и рачуне. Те године ударила је суша и зараде није било. „Рачунали смо да ће комбајн купити нову кућу, али кућа неће купити нови комбајн”, каже Жељко. Нови комбајн кошта од 100 до 400 хиљада евра, али они обично узимају половне, прошле године су тако узели 20 година стар „џон дир” који је у рангу мерцедеса пољопривредне технике. Он ће морати пет година много да ради да би отплатио себе, а Пере и Жељко кажу да више и не изводе годишњи обрачун – пословање сагледавају по петогодишњем периоду, јер тако буде једна до две године које „извуку” просек.

„Пшеница ће ове године имати цену до 16 динара по килограму, исто као и прошле, и кажу то је цена у региону. Али не кажу да у региону ратари имају субвенције од 200 до 350 евра по хектару. Код нас је, за оне до 20 хектара, 4.000 динара по хектару, што је неупоредиво”, каже Жељко. Отац се надовезује да зато није ни чудно да више нема ни песме, ни оне ведре напетости и ишчекивања када почне жетва. У време великих газдинстава која су „усисала” земљу малих салаша, жетва је постала индустрија.

„Не бих волео да неко помисли да кукамо. Ми успевамо да наставимо очев посао и да полако напредујемо, мада не онако како бисмо желели. Ипак, никада не бих отишао да радим у некој фабрици”, искрен је Жељко.

Сунце је осушило росу, време је да се пале комбајни и крене у њиву. Нестрпљиви домаћини већ их чекају.