У уметности не постоји дипломатија

Лик Барбаре није једини снажан женски лик на сценама у Авињону. Оливије Пи, директор фестивала, желео је да ауторкама и женским фигурама у позоришту да посебно место у овогодишњем издању. Када се тако ствари поставе, увек постоји опасност да се нека дела изаберу зато што одговарају политичкој оријентацији селектора, али зар то није увек случај? Пи каже да није у питању политичка коректност, већ тенденција коју је желео да испрати – нови феминизам. „Сви би требало да будемо феминисти”, каже Пи, како би се стало на пут насиљу према женама које је и даље свеприсутно, било да се ради о колективној демонстрацији силе као што је силовање у рату или о психичком и физичком малтретирању коме су жене изложене унутар четири зида. Зато су у представама на овом фестивалу снажне и борбене жене, чији је симбол Антигона. Њен лик је ове године незаобилазан, било да је полазиште Софоклова трагедија или савремени контекст. Зашто је Антигона данас неопходна најбоље је говорио Жан Вилар, оснивач фестивала, поводом једног извођења 1960. године. „Она позива да размислимо о последицама које произилазе из апсолутног поштовања цивилних закона. Ако се примењују буквално, понекад, дакле, далеко од духа у коме су настали, они више отуђују него што штите човека (...) Антигона позива да размислимо о поштовању закона који су великодушни а који 'нису написани', који никада нису били написани и који вероватно никада неће бити. То су закони човечности.” Антигона је непријатељ наше лењости, писао је Вилар, нашег грађанског кукавичлука, нашег друштвеног конформизма који се сувише често заснива на неправди. Она нас учи да смо одговорни за оно што чинимо и да је потребно савладати очајање и овладати собом чак и када су разлози за очајавање очигледни.

Позориште је од античких времена до данас место на коме је снага често у крхкости појединца, у његовој борби са силама које га превазилазе, пред којима некада поклекне, а некада остане постојан.

Једна друга античка фигура, Сизиф, провлачи се кроз представу грчког кореографа Димитриса Папаијоаноуа, један од врхунаца фестивала. Наше постојање је попут сјајне фолије која лелуја док је извођач помера својим дахом пре него што ће позорница потонути у мрак.

Једна сламка међу вихорове, рекао би Његош. Мале трагедије и велики апсурди наших живота које су на сцени приказане попут надреалистичког платна у покрету, метафора су потраге за недокучивим, која често има сизифовски карактер. Ова потрага је вечна, док се на крају не исцрпи живот, пре него што напустимо овај свет. Археолошко трагање за различитим слојевима људског постојања у потрази за оним што нас одређује, за идентитетом, наслеђем, за подсвесним, ослања се на уметничке референце, од Ел Грека и Магрита, до Рафаела, Ботичелија и Рембранта. Грчки уметник који је формиран на ликовној академији пре него што се окренуо сценској уметности преноси део културе на чијем извору црпи инспирацију.

Тело је главни инструмент и за Ему Данте, глумицу и драматуршкињу из Сицилије, која позориште види као начин за „откривање слабости и проблема које имамо тенденцију да сакријемо”. У њеној креацији за Авињон 2017. нема текста, нема декора, нема костима, ни музике. Само глумци. Принуђени да преживе када се њихова група напрасно распадне, не престају да се трансформишу, у животињу, дете, идиота. Помало попут нас, каже ауторка, „идиота без структуре и маски наспрам трагедија савременог света”.

Ауторефлексија је присутна у многим представама које су приказане у Авињону, у којима глумац не интерпретира само лик, већ говори нешто о себи, о свом односу према сцени и публици.

„Позориште није неко заштићено и затворено место на коме правимо уметност у одређеним нишама – напротив: за нас је то политички инструмент”, каже славни немачки драматург и позоришни редитељ Франк Касторф, познат по јединственом приступу романескним, филозофским и позоришним текстовима у којима преиспитује стање данашњег света.

Када поставља Булгаковљев текст о Молијеру, који говори о односу уметника и власти, у тренутку када је руски писац суочен са стаљинистичком цензуром, Касторф говори и о себи, о својој смени на челу „Волксбине театра” који је водио од 1992. године.

„Као позоришни редитељ не постављам се попут дипломате који треба да се наметне као медијатор. Ни када је у питању текст и језик, ни између глумаца и публике. У уметности не постоји дипломатија, равнотежа. Важна је анархија, не аранжман уз компензацију. Да се изразим као Хајнер Милер: верујем у сукоб”, каже анфан терибл најпрестижнијих европских сцена.

Ево како види положај уметника: „Услови у нашем друштву су увек извор незадовољства. Томе се супротставља утопија у чијој је служби уметност. Када се уметник жали на околности које му нису наклоњене, то говори да нешто није у реду са уметником, са његовим односом према свету, према реалном, конкретном.”

У каквој је вези његово схватање позоришта са другим ауторима који су представљени у Авињону? Његов шесточасовни комад је још једна од оригиналних креација које су изведене у Авињону. Њихова разноликост, како у смислу форме тако и у смислу израза, говори о сталном настојању да се прошири подручје слободе на сцени.