„Олуја” развејала бачушке тамбураше

Кад би басиста закаснио да промени дур, онда би му примаш, обично вођа оркестра, давао знак закренувши главом. Дешавало се неретко да његову гестикулацију пре примети цела сала него басиста који се загледао у неку снашу.

Из тог времена памте се свирке тамбураша у магазину сеоске продавнице. Склањала се роба и почињала би игранка. Ђуро Рогуља би на почетку оштро наредио „Скидај капе”. После одсвиране химне, почео би плес. Прва нумера увек је била „Шетала се горе-доле по зеленој трави”.

Тамбураши су се у селу озбиљно примили. Без њих су биле незамисливе игранке, сватови, разне приредбе и школски програми. Кад би се завршио официјелни део, уледио би плес до јутра, а ту су тамбураши били у првом плану. Они су били значајно обележје културе Срба на Банији и знак престижа. Село које је држало до себе морало је имати тамбурашки оркестар. Ти оркестри били су од неизмерног значаја у неговању правих културних вредности и музичке традиције. Дуго су одолевали насртају шунда или новопечене музике и народ им је био привржен. Постепено су се, међутим, повлачили, углавном због недостатка подмлатка.

Млади су се окретали модернијим жанровима. Тако је већ крајем шездесетих прошлог века у Доњој Бачуги на игранкама почео да свира први рок састав „Шеве”из Топуског. Они су донели и право озвучење. Штеловање звучника на максимум отерало је са игранки мајке, баке, стрине и тетке које су пратиле девојке на игранкама кад су свирали тамбураши.

Нестаје и последња генерација бачушких тамбураша. Њихова свирка утихнула је почетком последњег рата, а дефинитивно је престала збегом Срба са Баније. Одлазак је за већину био пут без повратка. У недаће и муку утопили су се и евентуални наследници веселих свирача. Ни онима који су отишли ни онима који су остали није било до песме и свирке.

Бојан Чучковић, члан оркестра, у „Олуји” је заробљен као трећепозивац. Причао је један његов сапатник да су га мучили тако што је целу ноћ провео на поду школске учионице у седећем ставу – није смео да устане, да легне нити да клекне, а велики стомак отежавао му је тај неугодни положај. Бојовник који га је надгледао стално га је опомињао кундаком. Недуго по изласку из хрватског затвора Бојан је умро у избеглиштву и сахрањен у Свилајнцу.

Први из последњег оркестра и његов најмлађи члан Стеван Обрадовић Ћевко умро је у Лозовику. Милан Грубјешић сахрањен је у Карловчићу, а Ђуђа Штековић у Сурчину. Перо Мађарац вратио се у Бачугу, где је умро и сахрањен. Јован Чучковић, звани Келеров, недавно је умро у Сремској Каменици, а тамо се вратио и живи Стево Слијепчевић. Кад је из избеглиштва стигао у родно село, затекао је католичку капелу коју су ту подигли Хрвати који су се населили на комаду његове земље. Иако су касније махом из села отишли и мада је суд пресудио да је црква у центру села подигнута незаконито, нико неће да је руши.

У новим ципелама код Павла Јакшића

Први послератни примаш Ђуро Рогуља био је курир код чувеног ратног команданта Павла Јакшића. Његова породица била је беземљашка, па су и он и брат отишли за Београд, а Ђуро се запослио у фабрици „21. мај” у Раковици. Породица у којој је било четворо деце није имала стан, па се Ђуро, на сву муку, обратио за помоћ ратном команданту Јакшићу. Кад га је потражио у Генералштабу генерал Јакшић је сишао у приземље да лично дочека свог некадашњег курира. Силно му се обрадовао и у срећном заносу подигао га са земље пошто је овај био знатно нижи од њега.

– Нисам имао баш ципеле које су биле за Генералштаб, па сам на наговор жене успут купио нове, одмах их обуо и прилично су ме жуљале. Старе су ми ставили у кутију коју сам носио испод пазуха. Кад ме је Јакшић подигао ципеле су се расуле по поду. Било ми је мало непријатно, али ме је командант тешио после срдачног дочека – причао је некадашњи примаш.

Прима се хватао кад год је долазио у родну Бачугу коју је неизмерно волео. Тамо је пред овај рат и сахрањен.