Епска Србија је чиста поезија

Реч је о модерном путопису, богато илустрованом фотографијама самог аутора, штампаном у луксузном издању (књига се појавила истовремено и на енглеском, у преводу Џона и Ружице Вајт), који описује како места из српских народних песама данас изгледају, какви људи ту живе. Према његовим речима, Мироч планина није ни налик оној из песме о вили Равијојли – обично је брдо, али Пирлитор, додуше разрушен, и данас изгледа као у песми, док на фрескама Марко Краљевић нема ништа дивовско и више личи на финог племића, него на људину који за ручак смаже јагње и попије мешину вина.

Одлучујући подстицај за ово ходочашће био је, кажете, роман који управо завршавате?

Главни јунак романа је слависта, пореклом Италијан, који у првој половини 19. века, дакле, у време највећег бума српске епике у Европи, долази у Милошеву Србију, трагајући за местима из најчувенијих Вукових песама. Па ако је тај Италијан трагао за мистериозном црквом Јањом, онда сам и ја морао да обиђем „ломни” Стари Влах, у којој се, по песми, налази та немањићка задужбина. Бар десетак цркава претендују да буду Јања. Али поред Старог Влаха, стигао сам до Мироч планине, Равних Котара, Кочићевог Змијања, Озрена, Вршца, Скадра, Пирлитора на Дурмитору, Купинова у Срему, Мачве, Прилепа, Хиландара. И, наравно, до свих важнијих топонима на Косову, захваљујући вашем новинару Живојину Ракочевићу, који ми је био сапутник. Но, до неких и нисам. Жао ми је што се никад нисам попео на Голеч-планину, чувену по двобоју између Бановић Страхиње и Влах-Алије. Или што за време последњег боравка нисам видео цркву Самодрежу (уколико се и има шта видети од ње!), јер су ме упозорили да тамо није баш безбедно.

Кажете да српска епика данас није на цени, да се некад славила до небеса, а да се сада куди као нешто застарело, анахронично?

Већ неколико векова о Балкану, па и Србима, исписују се две приче. По првој, Балкан је, у односу на декадентну Европу, рајско место, насељено слободољубивим и поштеним људима. По другој, то је тамни вилајет, рак-рана на цивилизацијском телу Европе, колевка најгорег примитивизма, постојбина вампира и крволочних убица. Нажалост, ове матрице није успела да избегне ни наша народна поезија. Сетите се какве су хвалоспеве нашој поезији исказали Гете, Де Мартин, Мицкијевић, Томазео... Стотинак година касније долазе Лорд и Пилман да траже српског или балканског Хомера. Међутим, у време последњих несрећних ратова чак од угледних слависта допирале су тезе да су сва ужасна крвопролића налазила инспирацију у нашој епици.

Да ли је реално пребацивати поезији да изазива ратове и злодела?

То је сулудо. По истој логици, могли бисмо отписати Хомера и Вергилија чији су спевови крцати застрашујућим ратним призорима. Таквих призора има у нашој епици, поготово у оној записаној пре Вука, али антологијске песме шаљу, као свака велика књижевност, поруке правде, слободољубља, љубави, толеранције, праштања... Могли бисмо рећи да је у песми „Бановић Страхиња” главни лик Влах-Алија бољи јунак од Бана, а уме страсно да воли, за разлику од Бана, који је занемарио младу жену, опчињен ласкањима крушевачког монденског друштва... Марко Краљевић је господска маза у односу на „љутог” Мусу Кесеџију.

Тачно је да многе епска Србија асоцира на нешто анахроно, па чак и на једну идеологију, без ширине и застарелу. Шта је епска Србија за вас?

Чиста поезија. Дуга је и замршена прича како је та поезија функционализована у идеолошке сврхе. Велика поезија – а српска епика то јесте – изнад је сваке идеологије, а поготову изнад бљутаве, текуће политике. Ништа не бих могао да додам давно објављеном есеју Зорана Мишића, најбољој одбрани наше епике од идеолошких тумачења.

Колико данас та врста поезије књижевно значи, шта је у њој данас живо, уколико се одбаце идеолошка тумачења?

Кад бих имао прилике да студентима одржим курс из народне поезије, урадио бих то као у овој књизи. Као писац. Са лепом и занимљивом причом. И с акцентом на оно што би у тој поезији могло привући млађе генерације које је често, због архаичног језика, не разумеју и не воле. Модерна српска поезија, од Попе, Павловића, Миљковића, Бећковића, Симовића, Нога, па све до Ђорђа Сладоја, Милосава Тешића и Бошка Сувајџића, и те како се напаја и храни том „од злата јабуком”. Филипа Вишњића тумачио бих као врсног приповедача, с невероватним оком и слухом за детаљ, а такво око и ухо имали су Вук и Андрић. И са нервом за добру, занимљиву причу. Тај курс не бих одржао само нашим студентима већ и страним.

У уводу кажете да је епска Србија много већа и пространија од било које стварне Србије у историји.

И јесте. Јер је песми сваки простор узак. Колико је била српска толико је била и балканска. Прва записана песма настала је у Италији, а певала је о Смедереву и посрбљеном мађарском јунаку Јанку Сибињском. Најраније песме о Косову испеване су далеко од Косова, у Приморју, између Дубровника и Задра. Српски јунаци појављују се у Хрватској, као што се хрватски боре на Косову и код Солуна. Поред Јанка (од њега вуче пословица „Пропао као Јанко на Косову”), ту је и његов сестрић Секула, такође Мађар. Исти је случај са Манојлом Грчићем (само презиме говори о његовом пореклу). Марко Краљевић је истовремено и јунак српске, бугарске и македонске епике. Албанци имају своју верзију песме „Зидање Скадра”.