Бескрајни круг грешака, неуспеха и кривице

Да ли ће одело бити одевено и трећи пут, сада због неке од награда на 74. Мостри, за његов нови узбудљив и веома снажан филм назван „Фокстрот“, знаће се у суботу увече. У међувремену, Самуел  Маоз у фармеркама и кошуљи у ексклузивном интервјуу за „Политику“ дели своја лепа сећања на Београд и београдски Фест на којем је био гост, каже да је паузу између „Либана“ и „Фокстрота“ испуњавао писањем књига, одгајањем ћерки и касном ноћном радио-емисијом и открива како је настала његова нова филмска прича, породична драма чији су јунаци отац Михаел, мајка Дафне и син Јонатан...

У „Фокстроту“ се бавите декомпозицијом онога што зовемо судбина, али и тиме како плаћамо за грешке родитеља?

Неко је рекао да се наш неуспех види у грешкама наше деце.

Историја и трагедије судбински се понављају?

Да, али судбина је само један од аспеката, а понављање трагичних искустава може се посматрати и кроз то како су сви израелски припадници друге и треће генерације преживелих од холокауста доживљавали трауме током служења војног рока. Трауматска искуства су понављајућа, никад завршена прича. Део те бескрајне трауматске ситуације био је присилан, а део свега тога смо могли да избегнемо. Све у свему, чини ми се да је то бескрајни круг грешака, неуспеха и кривице. Мислим да је наше друштво пола апатично, пола анксиозно и понашање друштва произлази из те преносиве перцепције траума из наше тешке прошлости. То вам је као онај симптом када отац туче свога сина, а син се закуне у себи да када и сам буде отац то неће чинити свом сину, али ипак хоће.

Да ли вас још увек прате трауме из периода боравка у војсци, рата у Либану?

Сигурно, да није тако не бих о томе снимао филмове. Не би било филма „Либан“, а вероватно ни „Фокстрота“, мада је он више инспирисан оним што се могло догодити мојој ћерки, али срећом није.

Опет судбина, ваша ћерка је једног дана закаснила на аутобус?

Јесте, и тај догађај ме је инспирисао да седнем и почнем да пишем сценарио за овај филм. Моја најстарија ћерка је стално каснила у школу и због тога увек тражила новац за такси, што је почело много да нас кошта. Једног јутра, веома љут, а са жељом да почне да се понаша одговорно, натерао сам је да иде аутобусом. Срећом, возач аутобуса није био довољно љубазан да закочи и отвори јој врата на која је, каснећи, куцала. Јер, само пола сата касније у радијским вестима чуло се да се бомбаш самоубица у том аутобусу разнео и да има десетак мртвих. Звао сам је, али је мобилна телефонија доживела колапс због преоптерећења, а ја сам био на коленима опхрван кривицом што сам баш тог дана одлучио да је научим реду и можда је због тога послао у смрт.

Самуел Маоз, израелски редитељ (Фото Дубравка Лакић)

Отуда сцена у „Фокстроту“ у којој се Михаел каје што није уживао гледајући како вози његов син, млади војник Јонатан, већ је телефоном одговарао на мејлове током њиховог последњег виђења?

Јесте, то је то осећање огромне кривице и горког кајања у овом филму. Мислите да чините праве и логичне ствари, а већ следећег тренутка може почети хаос. Можете заувек изгубити своје дете. Михаел је изгубио сина, голобрадог војника. Што се мене лично тиче, још увек се сматрам веома срећним човеком што имам ћерке.

Поставили сте пред нас и изазов јаза између ствари које контролишемо и оних изван наше контроле?

Тај изазов сам прво поставио пред себе. Можемо ли да контролишемо оно што зовемо судбином? Постоји ли судбина уопште или је случајност управо оно што је рекао Ајнштајн – „божји начин да остане анониман“? Негде на тим темељима поставио сам филмски фокстрот као плес мушкарца са његовом судбином и покушао да кроз причу o оцу и сину укажем на нејасноћу концепта судбине. Отац и син су далеко један од другог, али упркос даљини и потпуној раздвојености они један другом мењају судбину.

Ужасавајући је тај почетак филма када војни званичници позвоне на врата и обавештавају Михаела да је Јонатан погинуо на дужности?

Ту за Михаела и почиње сав тај пакао и отварање свих његових фрустрација понашањем ожалошћених рођака и љубазних војних бирократа. Док је његова жена Дафне ошамућена седативима, у њему кључа вихор беса због тог неиздрживог преокрета у животу, а све се то надовезује на надреална војна искуства његовог сина.

Кројите породичну драму као грчку трагедију?

Изабрао сам да причу изградим као грчку трагедију, у којој јунак ствара своју казну и бори се са свима који покушавају да га спасу, несвестан исхода својих акција. Када се испостави да је у питању грешка и да је његов син ипак жив, он потеже везе да га врати кући са положаја. Исправно и логично, хаос може бити решен, али постоји та разлика између случајне случајности и случајности која изгледа као план судбине. Јонатан ипак гине. Казна одговара греху у његовој тачној форми и у том процесу постоји нешто класично и кружно. Постоји и иронија која је увек повезана са судбином.

Све то гледаоцима нудите кроз структуру филмског триптиха?

Учинило ми се да би структура грчке трагедије у три секвенце могла да буде идеална драмска платформа за развијање мојих идеја. Кроз те три секвенце породична драма се раздваја и поново удружује. Постоји сукоб између љубави и кривице. Постоји љубав која се суочава са екстремно емоционалним болом.

У свакој од секвенци као мотив постоји по једна круцијална грешка?

Да, у првој то је грешка војске, погрешно обавештење о смрти сина. У другој секвенци син, чија је војна дужност заправо дежурство на малој, неважној контролној рампи у пустињи, грешком и пуком случајношћу убија младе Палестинце у аутомобилу, док се у трећој секвенци сазнаје о очевој грешци из младости. Михаел је и сам био војник и због његове погрешне одлуке страдао је његов саборац. Као и у филму „Либан“ и у „Фокстроту“, желео сам да на интензиван начин, а комбинујући и критику и саосећање, истражим људску динамику у затвореној заједници, на малом простору.

Ти мали простори су сада један војнички контејнер и један стан у којем поред лаптопа са Јонатановом умрлицом на екрану, стоји чинија са поморанџама?

Тај кадар прича о мојој земљи у четири речи: поморанџе и мртви војници.

Ништа се није променило од ваших војничких дана?

Не много. Још увек има војничких бесмислица, али и препрека на путу.

Гледали сте конкурента, либански филм „Увреда“ Зијада Дуеирија?

Нисам, стигао сам у Венецију два дана касније, али бих волео да га гледам, чуо сам да је добар. Дуеири је снимао филм у Израелу. Мислим да га познајем. Волео бих да га сретнем, да попијемо пиво, можда и да му се жалим на хумус који Европа може да понуди.