Beskrajni krug grešaka, neuspeha i krivice

Da li će odelo biti odeveno i treći put, sada zbog neke od nagrada na 74. Mostri, za njegov novi uzbudljiv i veoma snažan film nazvan „Fokstrot“, znaće se u subotu uveče. U međuvremenu, Samuel  Maoz u farmerkama i košulji u ekskluzivnom intervjuu za „Politiku“ deli svoja lepa sećanja na Beograd i beogradski Fest na kojem je bio gost, kaže da je pauzu između „Libana“ i „Fokstrota“ ispunjavao pisanjem knjiga, odgajanjem ćerki i kasnom noćnom radio-emisijom i otkriva kako je nastala njegova nova filmska priča, porodična drama čiji su junaci otac Mihael, majka Dafne i sin Jonatan...

U „Fokstrotu“ se bavite dekompozicijom onoga što zovemo sudbina, ali i time kako plaćamo za greške roditelja?

Neko je rekao da se naš neuspeh vidi u greškama naše dece.

Istorija i tragedije sudbinski se ponavljaju?

Da, ali sudbina je samo jedan od aspekata, a ponavljanje tragičnih iskustava može se posmatrati i kroz to kako su svi izraelski pripadnici druge i treće generacije preživelih od holokausta doživljavali traume tokom služenja vojnog roka. Traumatska iskustva su ponavljajuća, nikad završena priča. Deo te beskrajne traumatske situacije bio je prisilan, a deo svega toga smo mogli da izbegnemo. Sve u svemu, čini mi se da je to beskrajni krug grešaka, neuspeha i krivice. Mislim da je naše društvo pola apatično, pola anksiozno i ponašanje društva proizlazi iz te prenosive percepcije trauma iz naše teške prošlosti. To vam je kao onaj simptom kada otac tuče svoga sina, a sin se zakune u sebi da kada i sam bude otac to neće činiti svom sinu, ali ipak hoće.

Da li vas još uvek prate traume iz perioda boravka u vojsci, rata u Libanu?

Sigurno, da nije tako ne bih o tome snimao filmove. Ne bi bilo filma „Liban“, a verovatno ni „Fokstrota“, mada je on više inspirisan onim što se moglo dogoditi mojoj ćerki, ali srećom nije.

Opet sudbina, vaša ćerka je jednog dana zakasnila na autobus?

Jeste, i taj događaj me je inspirisao da sednem i počnem da pišem scenario za ovaj film. Moja najstarija ćerka je stalno kasnila u školu i zbog toga uvek tražila novac za taksi, što je počelo mnogo da nas košta. Jednog jutra, veoma ljut, a sa željom da počne da se ponaša odgovorno, naterao sam je da ide autobusom. Srećom, vozač autobusa nije bio dovoljno ljubazan da zakoči i otvori joj vrata na koja je, kasneći, kucala. Jer, samo pola sata kasnije u radijskim vestima čulo se da se bombaš samoubica u tom autobusu razneo i da ima desetak mrtvih. Zvao sam je, ali je mobilna telefonija doživela kolaps zbog preopterećenja, a ja sam bio na kolenima ophrvan krivicom što sam baš tog dana odlučio da je naučim redu i možda je zbog toga poslao u smrt.

Samuel Maoz, izraelski reditelj (Foto Dubravka Lakić)

Otuda scena u „Fokstrotu“ u kojoj se Mihael kaje što nije uživao gledajući kako vozi njegov sin, mladi vojnik Jonatan, već je telefonom odgovarao na mejlove tokom njihovog poslednjeg viđenja?

Jeste, to je to osećanje ogromne krivice i gorkog kajanja u ovom filmu. Mislite da činite prave i logične stvari, a već sledećeg trenutka može početi haos. Možete zauvek izgubiti svoje dete. Mihael je izgubio sina, golobradog vojnika. Što se mene lično tiče, još uvek se smatram veoma srećnim čovekom što imam ćerke.

Postavili ste pred nas i izazov jaza između stvari koje kontrolišemo i onih izvan naše kontrole?

Taj izazov sam prvo postavio pred sebe. Možemo li da kontrolišemo ono što zovemo sudbinom? Postoji li sudbina uopšte ili je slučajnost upravo ono što je rekao Ajnštajn – „božji način da ostane anoniman“? Negde na tim temeljima postavio sam filmski fokstrot kao ples muškarca sa njegovom sudbinom i pokušao da kroz priču o ocu i sinu ukažem na nejasnoću koncepta sudbine. Otac i sin su daleko jedan od drugog, ali uprkos daljini i potpunoj razdvojenosti oni jedan drugom menjaju sudbinu.

Užasavajući je taj početak filma kada vojni zvaničnici pozvone na vrata i obaveštavaju Mihaela da je Jonatan poginuo na dužnosti?

Tu za Mihaela i počinje sav taj pakao i otvaranje svih njegovih frustracija ponašanjem ožalošćenih rođaka i ljubaznih vojnih birokrata. Dok je njegova žena Dafne ošamućena sedativima, u njemu ključa vihor besa zbog tog neizdrživog preokreta u životu, a sve se to nadovezuje na nadrealna vojna iskustva njegovog sina.

Krojite porodičnu dramu kao grčku tragediju?

Izabrao sam da priču izgradim kao grčku tragediju, u kojoj junak stvara svoju kaznu i bori se sa svima koji pokušavaju da ga spasu, nesvestan ishoda svojih akcija. Kada se ispostavi da je u pitanju greška i da je njegov sin ipak živ, on poteže veze da ga vrati kući sa položaja. Ispravno i logično, haos može biti rešen, ali postoji ta razlika između slučajne slučajnosti i slučajnosti koja izgleda kao plan sudbine. Jonatan ipak gine. Kazna odgovara grehu u njegovoj tačnoj formi i u tom procesu postoji nešto klasično i kružno. Postoji i ironija koja je uvek povezana sa sudbinom.

Sve to gledaocima nudite kroz strukturu filmskog triptiha?

Učinilo mi se da bi struktura grčke tragedije u tri sekvence mogla da bude idealna dramska platforma za razvijanje mojih ideja. Kroz te tri sekvence porodična drama se razdvaja i ponovo udružuje. Postoji sukob između ljubavi i krivice. Postoji ljubav koja se suočava sa ekstremno emocionalnim bolom.

U svakoj od sekvenci kao motiv postoji po jedna krucijalna greška?

Da, u prvoj to je greška vojske, pogrešno obaveštenje o smrti sina. U drugoj sekvenci sin, čija je vojna dužnost zapravo dežurstvo na maloj, nevažnoj kontrolnoj rampi u pustinji, greškom i pukom slučajnošću ubija mlade Palestince u automobilu, dok se u trećoj sekvenci saznaje o očevoj grešci iz mladosti. Mihael je i sam bio vojnik i zbog njegove pogrešne odluke stradao je njegov saborac. Kao i u filmu „Liban“ i u „Fokstrotu“, želeo sam da na intenzivan način, a kombinujući i kritiku i saosećanje, istražim ljudsku dinamiku u zatvorenoj zajednici, na malom prostoru.

Ti mali prostori su sada jedan vojnički kontejner i jedan stan u kojem pored laptopa sa Jonatanovom umrlicom na ekranu, stoji činija sa pomorandžama?

Taj kadar priča o mojoj zemlji u četiri reči: pomorandže i mrtvi vojnici.

Ništa se nije promenilo od vaših vojničkih dana?

Ne mnogo. Još uvek ima vojničkih besmislica, ali i prepreka na putu.

Gledali ste konkurenta, libanski film „Uvreda“ Zijada Dueirija?

Nisam, stigao sam u Veneciju dva dana kasnije, ali bih voleo da ga gledam, čuo sam da je dobar. Dueiri je snimao film u Izraelu. Mislim da ga poznajem. Voleo bih da ga sretnem, da popijemo pivo, možda i da mu se žalim na humus koji Evropa može da ponudi.