Четворобој у Сенату

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 9. априла – Међусобно су се опходили љубазно, без подигнутог тона, прилагођавајући изразе и гестове патриотским обавезама и каријерним потребама, док су истовремено испољавали висок ниво узајамног неслагања о питањима рата и мира. У таквој атмосфери протекао је јучерашњи, врло необични, стратешки четворобој у комитетима за оружане снаге и спољну политику америчког Сената.

Дошло је, наиме, у тим приликама до директног суочавања оперативног команданта на ирачком фронту генерала Дејвида Петреуса (55) и кандидата за његовог новог шефа, троје претендената за функцију врховног команданта САД – демократа Барака Обаме (46) и Хилари Клинтон (60) и републиканца Џона Мекејна (71). Оспоравао је, практично, свако сваког, непоколебљиво се држећи „свако своје линије”, повећавши тако раздоре у националном бићу у коме, већина, ишчекује да од лидера добије јасан план за „извлачење Америке” из највећег рата данашњице, поведеног с погрешним претпоставкама администрације Џорџа Буша.

Петреус је заступао курс Беле куће – да се у Ираку ситуација поправља, али да је још много изазова, тако да у планираном постепеном повлачењу треба направити „паузу”. Мекејн је тражио већу ефикасност, замерајући демократама да предлозима за убрзано повлачење делују „дефетистички”. Клинтонова је оценила да је „неодговорно” настављати досадашњи неуспешни курс. Обама је изнео сличну тезу, уз напомену да он једини међу њима није гласао за улазак у ирачки рат и да треба редефинисати „победу”, тако да се олакша одлазак с тог попришта, и да Америка треба да ступи у дијалог с Ираном, коме замера за мешање у унутрашње ствари Ирака, а чији се лидери један према другом опходе као да су добри суседи… 

Изостали су, међутим, пројекти који би разбистрили „мутљаг” у Ираку, као и шта се све тамо може очекивати од вашингтонских врхова. Превладало је – меркање. И унутар тог раштимованог квартета, и унутар поларизоване јавности.

Драгоцена за све била је, међутим, околност да су председнички претенденти изнели своје различите позиције у непосредном дијалогу с командантом на ратишту, које ће изборног победника сачекати као најнеугоднија могућна „штафета” Беле куће. Омогућен је, телевизијским преносом, увид грађанима у разноликост стратешких понуда и тумачења чињеница, које ће, уз сву релативизацију, допринети опредељивању на новембарским биралиштима.

Деликатности расправе допринеле су и верзије да би Петреус могао да се испостави као главни „ловац на грешке” будуће власти, па да се појави као „изгледни претендент” за њену смену на следећим изборима – 2012. Генерал пориче, у складу с правилима службе, било какве политичке а поготову председничке амбиције, али…

У таквим околностима, пажња посматрача се усредсредила на понашање у деликатном четвороуглу. Регистровано је, тако, да се ни садашњи председнички претенденти ни генерал нису упуштали у „ватрирање” којим би они њега, или он њих, јаче „опрљили”.

Најзапаженија је, при том, била сцена – контакта, пре седнице сенатског Комитета за оружане снаге, између Петреуса и Клинтонове. Он је – како посебно истиче „Њујорк тајмс” – „одмах скочио да да је поздрави” док га је она „поздравила као старог пријатеља”. Разговарали су, додаје се, неколико минута, пред буљуком фоторепортера и камермана, при чему му се она „живахно обраћала, гледајући га у очи” да би га на растанку „лако потапшала по рамену”.

Призор је, ваљда, требало да демонстрира како обоје „умеју са неистомишљеницима”. Та вештина, међутим, досад им није уписивана у карактеристике. Антиратни активисти замерају Петреусу, као и Мекејну, да су „превише уз Бушова застрањивања”, док је низом искључивости, као и прегрштом нетачности, Клинтонова изгубила титулу „фаворита”, заоставши за страначким ривалом Обамом.

Американци чезну за битним променама, па и у понашању политичара према неистомишљеништву. Анкете већ дуго показују, наиме, да већина грађана сматра да им се земља „креће у погрешном смеру”, али Буш остаје „привржен свом курсу”.

Четворобој у сенатским комитетима је, уз свеколике асоцијације, испољио – наговештај иновације. Бар утолико што је, уздржавањем од „ватрирања”, ставио на знање да уместо непопуларне извесности, превладава неопходна неизвесност, која одговорност за националну будућност и будућност рата у доброј мери преноси „одозго надоле” – на бираче.