Друго лице Марије Терезије

– Ми смо у Србији, па чак и у Европи, познати по својим културним манифестацијама и издаваштву које негује мултикултуралност историјског, а и савременог Баната у коме живи око 26 народа и етничких група. Издавање књига на разним језицима допринело је да остваримо сарадњу са више европских институција културе – наглашава директор БКЦ Радован Влаховић и наводи да је тако остварен и контакт с Међународном установом културе за децу „Бибијана” из Братиславе. Ове године је „Бибијанина” изложба илустрација у оквиру пројекта Министарства културе „Градови у фокусу” гостовала у Новом Милошеву. Њу је отворила амбасадорка Словачке у Србији Дагмар Репчекова.

Том приликом амбасадорка је предложила да се обележи, као и у многим градовима у Европи, 300 годишњица од рођења Марије Терезије и понудила да амбасада донесе изложбу из Братиславе чија је тема крунисање велике реформаторке.

– Иницијативу смо са задовољством прихватили а стигла је и подршка првих људи општине Нови Бечеј и МЗ Ново Милошево. Активно нам се придружио и Драган Раушки, оснивач новомилошевачког музеја „Котарка” који је за ту прилику припремио посебне изложбе посвећене Марији Терезији – каже Радован Влаховић и наглашава да су сва догађања којима су присуствовали и челници и културни посленици општине Нови Бечеј и АП Војводине изузетно успела.

Он објашњава како су се као организатори припремајући ову манифестацију, сусрели са недовољним познавањем и соцреалистичким поимањем реформи које је увела Марија Терезија и користи који је имао овдашњи српски народ. Поред већ уврежених оцена, Влаховић наглашава да је српски народ на овом простору ратујући за царицу по Европи извојевао привилегију да може да формира Великокикиндски дистрикт (1774–1876).

– Реч је о својеврсној локалној самоуправи Срба у ондашњој Аустроугарској где су житељи диштрикта, углавном Срби милитари и граничари, били у прилици да уживају грађанске слободе и аутономију чак 15 година пре француске буржоаске револуције. За то време насеља која су била у дистрикту су се убрзано развијала, а породицама је давана земља за обрађивање која се звала сесија, тако да су у зависности од броја чланова домаћинстава Срби добијали велике сесије што је износило 32 јутра земље и мале сесије што је износило 16 јутара земље. За ту земљу и за те привилегије Срби из дистрикта су давали по једног војника и ишли да ратују за царицу по читавој Европи. За разлику од других места у Банату и Војводини где је важио феудални друштвени поредак у коме су они били слуге код угарских племића и грофова, Срби из Великокикиндског дистрикта су били „своји на своме” и сами су бирали своје кнезове, а такође и своје црквено просветне одборе који су, по наређењу Марије Терезије, поред осталог, водили рачуна и о обавезном школовању деце – каже Радован Влаховић.