Можемо бити поносни на своју прошлост

Како је изгледало највеће српско средњовековно насеље?

Чињеница је да Србија у време формирања државе није имала своје градове, осим у приморју и оне које је освојила. Оснивање градова у вези је са почетком експлоатације сребра из рудника у другој половини 13. века. У том раздобљу зачињу се и први српски средњовековни градови. Најпре Ново Брдо, које хроничари помињу као „град сребрни и уистину златни”.

Врхунац развоја Ново Брдо је достигло на прелазу из 14. у 15. век, када су у њему повремено боравили и владари. Градско становништво се, поред рударења, веома умешно бавило и трговином. Посебно учешће у томе имали су Которани и Дубровчани.

У средишту града налазио се замак са делом утврђења где су боравили владари, богати житељи и управа града, уз врло пространо подграђе са источне стране, којим је доминирала катедрална Црква Светог Николе. Тај просперитет прекинут је турским освајањем 1455. године.

Ко је и када запосео највећи српски град средњег века?

Већ у доба око Косовске битке почели су турски напади на Ново Брдо. Наставили су се и током прве половине 15. века, а 1441, после двогодишње опсаде, Турци су га привремено освојили, али је две године касније враћено деспоту Ђурђу. То је био краткотрајни предах од десетак година – Турци Ново Брдо, богато рудницима сребра, коначно освајају 1455. Експлоатација сребра наставља се и после турског освајања, али је већ тада почело опадање града и смањивање хришћанског становништва, које је коначно пострадало крајем 17. века у турско-аустријском рату.

У првој половини 16. века настаје превласт турског становништва, али хришћани – и православци и католици – остају у њему до краја његовог постојања.

Могу ли се упоредити средњовековни Београд или Смедерево са европским градовима у средњем веку?

Настајање урбаних средишта у Србији је закаснела појава. У неким појединостима тадашњи српски градови се нису битно разликовали од оних на приморју и западу Европе. Били су скоро исти. Пуни развој градова, онаквих какви су били у Угарској и средњој Европи, нагло је прекинут турским освајањима – Смедерева 1459, па Београда 1521. Неки српски градови наставили су да живе и после освајања, у турском руху, претворени у шехере, који су се по начину живљења и структури битно разликовали од оновремених средњовековних европских градова.

Шта је типично српско у средњовековном граду?

Нема ничег српског у тадашњим градовима. Наши градови се развијају по моделу средњоевропског града, било уз руднике, било као трговиште, место размене добара. Тек када су створени економски услови, почиње изградња градова са становништвом које се бави рударством или трговином. Међутим, тиме није било напуштено бављење пољопривредом. Градови су у својој близини имали поседе одакле су се снабдевали намирницама, а вишкове су износили на тржницу.

Знају ли Срби довољно о животу и раду својих предака у средњем веку?

Нажалост, Срби су претежно опседнути митовима о својој прошлости и стереотипима из епске поезије, тако да знатно мање познају историјске чињенице о себи и средњем веку. Изузетно је важно да нацију подучавамо реалним историјским појединостима како бисмо сагледали своје место у европској породици народа. Српска средњовековна прошлост није ништа славнија нити мање знаменита од историје других европских народа.

Можемо бити поносни на читав низ догађаја из своје прошлости, посебно на оне у средњем веку у којима су Срби, бранећи своје поседе, одбранили и сачували и хришћанско наслеђе.

Брине ли се наше друштво довољно о историјским споменицима?

Нажалост, времена се мењају, али не набоље. Све мање се поклања пажња, како чувању, тако и проучавању споменика. То је тренд и на другим европским подручјима, нисмо ми изузетак. Тешко је разумети да је са демократским променама у Србији споменичко наслеђе у знатној мери занемарено јер се издвајања из године у годину смањују. Тако смо суочени са чињеницом да се и врхунски српски споменици, проглашени за светску културну баштину, нередовно и недовољно финансирају.