Путеви апстрактног сликарства

Од нашег дописника
Оснивач америчког прагматизма Чарлс Сандер Пирс (1839–1914) пише давне 1891. у својој „Научној метафизици: архитектури теорије“ да је материја „угашена душа“.

„Ми највероватније пројектујемо своје апстрактно размишљање на материју не бисмо ли своје мисли на индиректан начин отеловили и објективизирали“ – надовезује се на ову теорију Ричард Шиф, коаутор каталога актуелне изложбе о апстрактном сликарству у бечкој галерији БА–ЦА Кунстфорум. Ова изјава је у неку руку минијатурно објашњење концепта беспредметног сликарства које је својом богатом продукцијом обележило двадесети век.

Откако је 28. фебруара отворила своје порте јавности, изложба „Моне–Кандински–Ротко“ свакодневно привлачи шаролику публику гладну другачијег, мање наметљивог и још мање елитистичког приступа теми апстрактног сликарства. Наслову изложбе који у себи носи имена пионира апстрактног сликарства додата је фраза – „и последице“ – која је значајан детаљ у објашњавању природе једне сјајно приређене ретроспективе хронологије настанка беспредметне ликовне уметности. Монохромност, геометричност, стилизација, свођење тема, експериментисање новим материјалима и композицијама, комбинаторика слика... елементи су који овај сликарски правац чине актуелним и интересантним за проучавање. Иако више пута током новије историје проглашавано мртвим због отклона од предметности, апстрактно сликарство је увек успевало да пронађе нове начине изражавања и да се препороди после сваког плански извршеног „самоубиства“. 

Апстрактно сликарство је феномен који почиње с модерном, с којом се на концу поново спаја, формећи затворени круг. Иако се већ у 19. веку појављују прва апстрактна дела насликана четкицама Виктора Игоа, Вилијама Тарнера и Гистава Мороа, њихов утицај није био довољно велики да за собом повуче лавину промена, те масовније окретање од класичних ликовних форми.

Полазишну тачку изложбе „Моне–Кандински–Ротко“ чине платна уметника позног импресионизма: Ван Гогово „Корење дрвета“ из 1890, „Портрет мадам Матис; зелена линија“ Анрија Матиса (1905), „Поглед на Марсејски залив“ Пола Сезана (1878/1879), „Четири дрвета“ и „Локвањи“ Клода Монеа, као и „Пејзаж у Бургундији“ Едгара Дегаа (1890–1892).

Пиониром апстрактног сликарства, по своме коришћењу боја које су пулсирале својом дивљом самосталношћу од стварног колорита природе, сматра се Пол Сезан. Његови тешки наноси боја знали су да промене читаву димензију пејзажа које је овековечавао својом кичицом. Међутим, свакако најинтересантнија прича у вези је са Монеовим платном „Локвањи“. Рибњак и локвањи су за Монеа били толико магични, да је на платно једноставно преносио своје емоције које су у њему изазивали, без намере да их прикаже фотографски реалистично. Управо Монеово позно сликарство, односно начин употребе боја и њиховог наношења на платно, инспирисаће по завршетку Другог светског рата читаву генерацију америчких експресиониста.

Прича о правом апстрактном сликарству почиње раних година 20. века афирмисањем дела Василија Кандинског, Казимира Маљевича и Пита Мондријана. „Пурификација слике“ или негирање класичног предметног сликарства започиње Маљевичевим „Црним квадратом“, првим платном чисто апстрактног карактера у историји уметности. Идеја за ово дело потекла је из Маљевичевог нацрта позоришне завесе за оперу „Победа над сунцем“ (1913) која је само делимично требало да сакрије бину, због чега се и преко платна превлачи црна завеса.

„Звук“ боје и форми Кандинског, чисте геометријске форме једног Маљевича, неопластицизам, али и просторна инвентивност Њумана и Ротка, иако стилски различите, заступају исту идеју апстракције која уједињује унутрашњи са спољашњим визуалним светом. Њихову визију, између осталих, следе Роберт Модервел, Франц Клајн, Сем Френсис и Марија Ласинг. За Ротка се иначе каже да његова концентрација на боју и површину замало није довела до „укидања сликарства“.

Током шездесетих и седамдесетих година прошлог века апстракција добија своју подршку у новим сферама уметничког изражавања: акционизму и перформансу. Понајпре инспирисана пејзажима, ова струја, вођена великим именима попут Вилема де Кунинга и Герхарда Рихтера, доноси интересантне резултате у експериментисању интензивним бојама. Од краја друге половине прошлог века апстрактно сликарство доживљава своју ренесансу у радовима Герхарда Рихтера, Роса Блекнера, Бернарда Фризеа и пре свега Шона Скалија и Агнес Мартин. Радови ових уметника, али и платна Џаспера Џоунса, Филипа Густона, Ребеке Хорн и Лија Краснера, такође се налазе на дисплеју изложбе.

Изложба „Моне–Кандински–Ротко“ налази се на програму бечке галерије БА–ЦА до краја јуна ове године.