Гастарбајтерска самоанализа

Инспирисан текстовима које сам прочитао у овој рубрици, ухватих себе како сам почео да претресам своја гастарбајтерска искуства. Живим у Америци. Прије Америке сам живио у Швајцарској и Њемачкој. Те сам државе напустио јер су ми дозволиле да животарим а не да живим (привремене боравишне визе, ограничено кретање, ограничене радне визе….).

Имао сам среће да добијем зелену карту, и иако сам могао да “измајмунишем” (читај: преварим систем) боље стање у Њемачкој, понижења која сам проживио су ме натјерала да без размишљања купим авионску карту и дођем у Америку.

Своја сам осјећања претворио у конкретан циљ: Не дозволи да будеш понижаван.

У Америци сам, већ истрениран другокласним третманом, наставио са “дај шта даш” пословима. Несвјестан ситуације, мислио сам да сам већ остварио Амерички сан…имам посао, могу да путујем, имам сретну фамилију и добре пријатеље. Али, нешто је недостајало. Домовина? Не. То није то. Моја носталгија није за мјестом, него за добрим временима која су давно прошла.

Дуго ми је требало да схватим шта ми је то фалило. Наиме, отишао сам из земље послије завршене средње школе, на факултет нисам могао због лошег финансијског стања. Сналажење кроз живот је почело прије него што сам имао прилику да се питам шта ја то у ствари желим да остварим у животу.

Када сам добро размислио, себи сам онако “западњачки” зацртао план. Сам сам себи постављао питања и одговарао на њих.

Желиш ли назад кући? Не. Тамо немам базу да живим како хоћу.

Желиш ли да радиш исте послове читавог живота? Не. Могу ја и боље.

А шта у ствари желиш? Да задовољим жељу за самодоказивањем. Доказивати се другима те не води никуда.

Шта то желиш да докажеш? Да могу завршити школу коју желим и наћи посао у струци.

Недостижно? Никако.

Ова самоанализа је у ствари интеграција странаца коју свака западна земља очекује од људи који су дошли из неразвијених земаља. На жалост, неке земље не помажу да се човијек интегрише (Њемачка, Швајцарска...). Моје је мишљење да нас те земље виде као потрошну робу. Исто се тако и понашају према нама. Као према потрошној роби. Неке опет помажу, али се већина нашега народа не да, па послије  деценија проведених у иностранству се и даље осјећају као странци иако су имали све услове да постану прихваћени (интегрисани). Не желим да ме погрешно разумијете, свако је имао другачије разлоге да овдје дође. У главном су људи дошли да “зараде за кола и кућу, па да се фино врате”. Углавном људи овдје остану дуже него што су хтјели и мислили. Због таквих планова, они мисле нема сврхе да науче језик, школују се или “недај боже” нађу посао који захтијева мало више од физичког рада. Тај је наш народ ни на небу ни на земљи. Тај исти народ има исту природну жељу за доказивањем и једино мјесто да се доказују је назад у домовини… “Види каква кола возим, какву кућу имам, гдје сам био на одмору…”. Да ли вам звучи познато? Молим вас, не судите им. Не знају за боље. И није њихова кривица. Ништа друго немају, јер су ни на небу ни на земљи.

Мој је савијет свакоме ко се упућује у свијет да прво види шта му држава у коју иде пружа. На основу тога направи план шта хоћеш да урадиш без заваравања.

Долазиш на пет мјесеци? Враћај се кући након пет мјесеци. Долазиш да постанеш доктор? Хајде у школу.

На крају своје анализе, запитах се:

Да ли сам погријешио што сам отишао? Не. Живим сретан живот. Живим га сада и овдје. Како ми се то десило? Интегрисао сам се.

Да ли сам још увијек „гастарбајтер“? Не. Ја сам код своје куће.