Историја Србије у објективу
Збирка Народне библиотеке Србије (НБС) броји око 16.000 фотографија, а њен највреднији део представља колекција српске фотографије 19. века. Поред Анастаса Јовановића, Николе Штокмана и Марка Стојановића, посебно се издваја рад Милана Јовановића, једног од првих српских и најпознатијих фотографа друге половине 19. и почетка 20. века.
Милан Јовановић је основао први прави фотографски атеље у Београду и имао титулу дворског фотографа. Потиче из породице вршачког фотографа Стевана Јовановића. Брат је сликара Паје Јовановића и вајара и сликара Светислава Јовановића.
Дворска соба Обреновића (Фотографија М. Јовановића)
„После изучавања фотографског заната у очевом атељеу, школовања у Аустрији, Немачкој и Француској, Јовановић је стигао у Београд крајем 1886. или почетком 1887. године. Оженио се Даринком Хаџи Костић. Занимљиво је да му је венчани кум био Бранислав Нушић”, наводи Маша Милорадовић, начелник Одељења посебних фондова у Народној библиотеци Србије.
Први атеље имао је на Позоришном тргу, данашњем Тргу републике, а затим на Обилићевом венцу. Коначно, као већ истакнути мајстор свога заната, подигао је први наменски грађен фотографски атеље у Београду, у Улици краља Милана.
„Атеље је био карактеристичан по стакленој кровној конструкцији. На истом плацу, неколико година касније, подигнут је биоскоп, нама познат као ’Звезда’. Јовановићев атеље имао је и ученике, међу којима је био и Риста Марјановић, вероватно најпознатији српски ратни фото-репортер”, наводи Милорадовићева.
Из првог раздобља, од 1887, када је оснoван атеље у Београду, до 1893. у збирци НБС се налази петнаест његових портрета, међу којима и Бранислава Нушића. Датирани су углавном према полеђини или натпису на аверсној страни.
„Готово сви портрети су у ферлауф техници, где позадина прелази од тамнијих ка светлијим тоновима према рубовима фотографије”, објашњава наша саговорница.
Други период рада Милана Јовановића почиње 1893. године, када овенчан ордењем Таковског крста, Светог Саве и другима, добија и титулу дворског фотографа краљевског двора Обреновића. На полеђинама његових фотографија од тада се појављује краљевски грб династије Обреновић, коме се неколико година касније додаје и грб црногорске династије Петровић.
Као дворски фотограф, Јовановић је снимио унутрашњост краљевског дома Обреновића, али и екстеријере. У НБС се, наводи Милорадовићева, чува и једна фотографија из лова Александра Обреновића. Поред неколико познатих портрета краља Милана, краљице Наталије, Александра и Драге Обреновић, у збирци се налазе и портрети генерала и краљевог ађутанта Лазара Павловића, генерала Михаила Рашића и Милојка Лешјанина, наводи Милорадовићева.
Друго раздобље рада Милана Јовановића поклапа се са „златним добом” разгледница.
„То је период последње деценије 19. и првих година 20. века, када је забележен највећи број произведених и послатих разгледница. Појава фотографије, њена све масовнија употреба и све јефтинија израда, утицали су на масовну употребу разгледница. Сматра се да је управо Јовановић аутор прве серије београдских разгледница”, наводи наша саговорница.
Трећи период, којим се завршава рад овог фотографа, карактерише промена на српском престолу 1903. и почетак Првог светског рата 1914. У збирци постоји неколико фотографија из краљевске породице Карађорђевић.
„Посвете и потписи на фотографијама доприносе њиховом већем документарном значају и дају лични печат сваком примерку. Оне су често једини траг помоћу којег можемо да дамо наслов фотографији а, уз опрез, могу бити значајне за датирање фотографија. Посвете показују везе између појединаца. Оне пружају представу о културном, друштвеном и политичком животу Београда и Србије на прелому векова”, напомиње Маша Милорадовић.
Милан Јовановић је 1914. напустио Београд, прешао Албанију, стигао у Бизерту и преко Фиренце и Француске вратио се у земљу 1920. године. Умро је у дубокој старости у марту 1944. године.
сутра: Само црно-бела фотографија одолева времену
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
