Научите да памтите своје снове

Издавачка кућа „Прометеј” из Новог Сада објавила је књигу „127 протумачених снова”, ново дело угледног психолога и психотерапеута др Ивана Настовића, једног од наших најбољих тумача снова. Ова се књига може читати и као наставак претходне, „Психологија снова и њихово тумачење” која је доживела већ четири издања. Настовић је, може се рећи ексклузивни, аутор „Прометеја” чије се књиге стално траже; није чудо, јер снови су тема о којој се често говори, која без обзира на године интересује сваког човека.

Књига „127 протумачених снова” јесте дело које ће држати вашу пажњу: иза увода, опширног и врло аналитичног, писаног непретенциозно и јасно, следи тумачење одређених снова, међу којима се налазе и снови познатих људи – Томислава Карађорђевића, краља Александра Обреновића и Драге Машин, Хитлера…).

Настовић је, иначе, и писац познатих књига „Архетипски свет Десанке Максимовић, „Анима Лазе Костића”, „Записи о несаници Иве Андрића у светлу дубинске психологије” и „Сеобе Милоша Црњанског у светлу снова Вука Исаковича”.

Кажете да „немамо бољих пријатеља од својих снова”. Које су главне особине тог пријатељства?

Јунг истиче „да несвесно зна и више и боље од свести”, а будући да су снови специфичан израз несвесног, сасвим је схватљиво и прихватљиво да они представљају наше најбоље пријатеље. Јер, снови немају само функцију лечења, већ нас и подучавају, допуњују, усмеравају, инспиришу, указују нам где грешимо и где смо неприлагођени и, коначно, дају нам одговоре на питања и решења за проблеме са којима свесни део наше личности не може да изађе накрај. Ето, то су главне особине тог пријатељства.

А да ли то важи и за кошмарне снове? Њих се људи баш плаше?

Свакако. Јер, кошмарни снови су, као што истиче Јунгова ученица Мари Луизе фон Франц, од виталног значаја, пошто нас као електрошокови буде да бисмо видели оно што не желимо и не смемо да видимо, а што је од егзистенцијалне важности. Добар пример је кошмарни сан краља Александра Обреновића, који му се неколико година понављао и упозоравао га на могући трагичан крај његов и краљице Драге а који, нажалост, он није ни хтео, ни смео да схвати. Јер, оно што нам поручује сан може бити веома неугодно, али је увек корисно, укључујући и кошмарне снове, који нам говоре да нешто у нама или изван нас није у реду, а што треба да мењамо.

Зашто се неких снова не сећамо? Да ли је тачно да баш сви људи сањају?

Неурофизиолошка истраживања спавања и сна су показала, и експериментално доказала, да сваки човек сваке ноћи сања око два сата, тако да имамо око 1000 снова годишње. Међутим, неки људи не памте своје снове, било зато што се плаше њихових порука и поука, било зато што не обраћају пажњу на њих. Али, и једни и други тиме руше мост између свесног и несвесног дела своје личности, мост који је неопходан за целовито функционисање човека.

Тајне снова одувек интересују људе. Многима је при руци сановник…

Све до појаве научног тумачења снова, чији су утемељивачи Фројд, Јунг и Сонди, сановници су имали функцију помоћног, али не и поузданог средства у тумачењу снова. Јер, они дају једнообразне интерпретације, не водећи рачуна о многозначности симбола сна, који увек имају индивидуално значење па, сходно томе, свако тумачење сна мора бити прилагођено индивидуалном случају. А то се путем сановника никада не постиже.

Да ли снови могу да предвиде будуће догађаје?

Свакако. Ово је условљено чињеницом да у несвесном, као што истиче Јунг, постоје априорна знања која се не могу каузално доказати. За то постоје многобројни примери, а поменућу само пример мајке која је далеко пре него што јој се син разболео сањала не само болест од које ће он умрети, већ и дан, и сат када ће се то догодити. Међутим, да не би било неспоразума – снови не предвиђају само негативне, већ и позитивне догађаје, и то чак чешће од негативних.

Ко, онда, може да се бави тумачењем снова?

Онај ко је и обучен, и надарен за тумачење снова, односно ко поседује изражену интуицију и емпатију. Јер, тумачење снова – којим улазимо у најдубље тајне сневача – представља, према речима Јунга, тежак и одговоран посао који изискује специјалну обуку и специјалну надареност, то јест умеће професионалца. Зато се у рукама тумача снова налази инструмент од непроцењиве важности, који може бити од велике користи, али исто тако и од велике штете, ако се нађе у рукама необучене особе.
Уосталом, као што каже Вук Караџић: једна је ствар о нечему лепо причати, а друга је знати то ваљано радити. Тако има не мали број оних који ће одржати сјајно предавање о сновима, али ако им дате сасвим обичан сан неће знати да га протумаче.

Вама су снови значајни и за разумевање књижевног дела и  његовог аутора?

У мојој књизи „Сеобе Милоша Црњанског у светлу снова Вука Исаковича” покушао сам да завирим у дубинску психологију не само „Сеоба”, већ и самог Милоша Црњанског, користећи се архетипски мудрим сновима Вука Исаковича о бескрајном плавом кругу са звездом. Јер, архетипска симболика тих снова налази се у веома присној вези са главном темом романа, али и са стваралаштвом и психолошким функционисањем њиховог аутора. Наиме, и Црњански је, попут актера „Сеоба”, а посебно два главна јунака, Вука и Павла Исаковича, дубоко у себи, као и изван себе, живео те загонетно лепе и чудесне, архетипске снове које сам у мојој књизи анализирао путем Јунгове методе тумачења снова.
Отуда треба истаћи да се ова књига не бави литерарним или филозофским, односно метафизичким, већ дубинско-психолошким приступом „Сеобама”,  и то у светлу снова Вука Исаковича, који су уједно и снови Милоша Црњанског, али и свих оних који трагају за својим бескрајним плавим кругом са звездом, јер је у њему садржан архетип смисла, који је неопходан да би се опстало.
Зато се ни ова монографија, као ни претходне – о Десанки Максимовић, Лази Костићу и Иви Андрићу – не може разумети без познавања дубинске психологије. Отуда сам у свим својим књигама, а посебно у последњој, подробно изложио шта је дубинска психологија и указао на њен значај за разумевање онога што је архетипско у књижевном делу и његовом ствараоцу, а што представља суштину књижевног дела и његовог аутора.
То су одлично схватили професор Никола Милошевић и професор Мирослав Егерић, који су путем ових монографија ушли у свет дубинске психологије, па су их не само са разумевањем читали, већ су о њима са разумевањем и писали.