Ти си наша, говорили су ми у Београду

Њени бака и дека по оцу одрасли су у Аустроугарској, из које су емигрирали у Италију па у Југославију. Њихов син Октавио Пренс, касније познати песник, у Београду је шездесетих година прошлог века радио као лектор за шпански језик на Филолошком факултету. Ту се родила и Ана Пренс, која је на Сајму књига представила своју књигу „Преко реке, на бициклу”, у издању „Клија”.

Родну Аргентину Октавио Пренс напустио је 1975. као политички емигрант, о чему данас говори његова ћерка:

– Мој отац је увек био кохерентан човек у својим ставовима. Залагао се за развојне, социјалистичке идеје. Када се седамдесетих година Перон вратио у Аргентину, оца су ставили на црну листу, као и друге професоре, слободне интелектуалце, левичаре. Када су почела убиства његових пријатеља, одлучио је да напусти Аргентину. Последње месеце пред одлазак морао је да се крије и спава свако вече на другом месту, јер су их чекали на вратима кућа. То је историја Аргентине у којој је нестао велики број људи...

Пренс и данас пише. Прошле године код нас је објављена његова књига „Вишак идентитета”.

– Књижевност је његов живот. Опседнут је формом, што му тражи много снаге и времена. Тренутно пише сећања: о миграцији, али с дистанцом. Он је приповедач, није аутобиографски писац – каже наша саговорница.

Роштиљ на клавиру

На шпански је Пренс (85) превео осам антологија савремене југословенске поезије, а посебно се бавио делом Васка Попе.

– Отац је знао Пабла Неруду, а са Борхесом је предавао на факултету у Буенос Ајресу. Причао је какав је Борхес био на испитима. Студенти углавном препричавају речи неких критичара, а Борхес им је говорио: Реците ми шта Ви мислите о том делу – каже Ана Сесилија Пренс Копушар, која данас у Словенији промовише латиноамеричке, српске и италијанске уметнике. Са супругом Словенцем обновила је једну запуштену кућу у општини Радовљица и у тај свој мали културни центар долазе и колеге њихових синова, глумца Јуре и виолинисте Фелипеа.

– И мој отац је све делио са сестром и са мном. Није сматрао да је писање нешто само његово, па никада нисмо морале да ћутимо док он ради. И данас смо везани на тој интелектуалној основи, јер и сестра пише (крими романе) и бави се превођењем филмова – каже Ана Сесилија Пренс Копушар.

У својој књизи она приповеда о одрастању у Београду, првим речима на српском „молим сладолед”, „дајте ми Политику”, „погачице и млеко”, и времену које се растезало од основне, преко музичке, до балетске школе. Сећа се породичног одласка у Кошутњак и дружења са Латиноамериканцима који су им долазили у посету.

– Живели смо у Улици војводе Драгомира. Тек када је ушао на врата, мој отац је схватио да немамо столице, кревете и белу технику. Нешто смо ипак имали: клавир. Заузимао је целу дневну собу. Да би нам приредио породичну вечеру, тата је купио месо. Испекао га је на роштиљу у башти, а онда схватио да немамо прибор. Јели смо рукама, на клавиру који је послужио као сто – наводи Ана Пренс у својој књизи.

Пратимо кроз текст тинејџерске дане девојчурка који је и тада себе доживљавао као револуционара, са сликом Че Гевере на школској торби. Одлазила је на концерте на Коларцу и себе замишљала као рок звезду. Допадале су јој се и српске песме, коло, „Циганка сам мала”, па су јој маме њених другарица говориле: „Ти си наша!”

Пут као повратак

С назирањем пукотина у Југославији породица се сели у Трст. У Риму уписује позоришну академију. Упија позориште које је имало смисла, које се не своди на рецитације добрих сценарија које у посматрачу не буде ништа. Жели представе које говоре о неопходним чиниоцима постојања, које доводе у питање друштвену садашњост, које су критичне.

Живот је ипак баца на другу страну. За време рата у Југославији, Ана Сесилија Пренс Копушар ради као преводилац, најпре за удружење Алпе Адрија, потом за РАИ. Преводи интервјуе са Добрицом Ћосићем, генералом Младићем, капетаном Драганом. Преводи и при размени заробљеника.

– Српски заробљеници били су мршави, морали су да гледају у земљу, да не дижу поглед. Стигли су и други, хрватски, који су били код Срба. Први су заробљенике избрисали као људе, а други су терали шегу са својим таоцима. Потом је дошла Босна, за коју немам речи – каже наша саговорница.

Данас предаје шпанску књижевност у Трсту. Проучава дело Лауре Папо Бохорете.

– Објавили смо са архивом Сарајева њене драме које говоре о сефардској средини у Сарајеву крајем 19. века. Усред Балкана се говорио и шпански, то ми је занимљиво – каже Ана Пренс која је посвећена и делу Латиноамериканки (Анхелес Мастрета, Ђоконда Бели, Кармен де Бургос), које пишу о преломним дешавањима у својим земљама.

Књига „Преко реке, на бициклу” представља и омаж њеним бакама. Оној са татине стране, чија је породица била у партизанима, и баки из Аргентине, која је била лепршава са својим тајнама, као понетим из Маконда.

– Веома комотно живим с три језика, у три културе. Највећи део живота сам у Италији, а поред италијанског имам и аргентинско држављанство. Дивни, лепи Београд немам довољно времена да доживим изнутра као некада, али ме одушевљава његов живот на улици и зато ме подсећа на Аргентину. Клаудио Магрис у књизи „Утопија и разочарање” пише да је вечни разлог путовања повратак. То је реч коју увек носим у себи – каже на крају Ана Пренс Копушар.