Филмско небо над Балканом

 Керкинос је филмове у овој атрактивној програмској целини „посложио“ према годинама настанка, од 1960. па до 2015. и кроз својеврсни историјско-филмски времеплов омогућио публици близак увид и у промене, на тематском и на естетском плану, у кинематографијама земаља Балкана.

 Филмско путовање кроз регионални културни идентитет започиње југословенским, односно словеначким филмом „Плес на киши“ Боштјана Хладника из 1961. године као, за своје време, наративно иновативним делом које је настало и под снажним утицајем француског Новог таласа (Хладник је током боравка у Паризу био и близак сарадник Клода Шаброла). Данас се овај Хладников „црни филм“ сматра једним од најзначајнијих дела словеначке кинематографије...

 Један за другим и стиже се и до 1965. године када је почело снимање још једног од многих ремек-дела југословенске, односно српске кинематографије – филма „Три“ Александра Саше Петровића, према новели Антонија Исаковића и са Велимиром Батом Живојиновићем у незаборавној, слојевитој улози Милоша. Велики антиратни филм. Филм који кроз своје три приче о истом јунаку (на почетку, током и после Другог светског рата) показује право лице рата, његову страхоту и његову апсурдност. Иако се чини да је стамени Милош тај главни филмски лик, у филму „Три“ заправо је смрт главни протагониста који се јавља у три вида: и као казна, и као жртва и као израз оног што се зове ратни бесмисао.

 Одговарајући својевремено на питање шта је његов филм „Три“, Александар Саша Петровић је рекао и следеће: „Цео овај филм је поглед једног човека на рат и поглед једног човека на смрт преко рата, и на крају крајева завршава се конфронтацијом љубави и смрти – њиховим нерешеним крајем...“

 Овај награђивани Петровићев филм, у којем су уз Бату Живојиновића играли и Воја Мирић, Сенка Велентанлић, Слободан Перовић, Бранислав Јеринић (директор фотографије Томислав Пинтер, сценограф Владислав Лашић), био је номинован за награду Оскар у категорији филма на страном језику...

 Одмах после филма „Три“ у фестивалску дворану, једну од многих које су не тако давно никле у некадашњим стовариштима у солунској луци, Димитрис Керкинос је сместио још један од најзначајнијих југословенских (хрватских) филмова – „Брезу“ Анта Бабаје, из 1967. године, настао према новели Славка Колара. Публика је тако у прилици да још једном види Велимира Бату Живојиновића, у улози Марка Лабудана за коју је освојио и једну од многих својих златних пулских „Арена“. У филму у којем му је равноправни партнер био тада млади Фабијан Шоваговић као Јожа свети...

 Филмско-литерално-историјску причу друге половине 20. и првих година 21. века селектор програма полако доводи и до филма „Професионалац“ који је према сопственом комаду 2003. (Србија и Црна Гора) режирао сам писац – Душко Ковачевић, изместивши радњу из Титовог у време Милошевићевог режима (тачније, у године после пада Милошевића). На великом платну у Солуну, уз филмску музику коју је компоновао Момчило Бајагић Бајага, подсећање на драго и незаборавно лице Боре Тодоровића овде у улози Луке Лабана, уз Бранислава Лечића као Теодора Теју Краја, Наташу Нинковић као Марту, Микија Крстовића као Јована...

 Уз филмове који су настајали према литерарним предлошцима на некадашњим југословенским просторима, захваљујући почасном програму „Од речи до слика – Балканска литература и филм“, солунска публика је у прилици да види и вредна филмска дела из Бугарске, Румуније, Турске и Грчке. Већина њих је црно-бела.