Идентитет и историја народа чува се у језику

За­да­так Ин­сти­ту­та је и рад на ве­ли­ком Реч­ни­ку срп­ско­хр­ват­ског књи­жев­ног и на­род­ног је­зи­ка, за­по­чет у Лек­си­ко­граф­ском од­се­ку. Од 1959. до 2015. об­ја­вље­но је 19 то­мо­ва Реч­ни­ка. О ка­квом је мо­ну­мен­тал­ном по­ду­хва­ту реч, илу­стру­је чи­ње­ни­ца да је пла­ни­ра­но нај­ма­ње три­де­сет то­мо­ва и об­у­хват око 500.000 пој­мо­ва.  

Ин­сти­тут па­ра­лел­но ре­а­ли­зу­је још че­ти­ри про­јек­та, ко­ји се ти­чу опи­са и стан­дар­ди­за­ци­је са­вре­ме­ног срп­ског је­зи­ка, из­ра­де Реч­ни­ка цр­кве­но­сло­вен­ског је­зи­ка срп­ске ре­дак­ци­је и Ети­мо­ло­шког реч­ни­ка, као и ис­тра­жи­ва­ња ди­ја­ле­ка­та на це­ло­куп­ном срп­ском је­зич­ком про­сто­ру.

При Ин­сти­ту­ту је и се­ди­ште Од­бо­ра за стан­дар­ди­за­ци­ју срп­ског је­зи­ка, ко­ји ће у де­цем­бру обе­ле­жи­ти ју­би­леј – 20 го­ди­на по­сто­ја­ња.

„Ин­сти­тут има 65 са­рад­ни­ка, од ко­јих 41 има зва­ње док­то­ра на­у­ка. Ко­ле­ге ре­дов­но уче­ству­ју на кон­гре­си­ма и струч­ним ску­по­ви­ма сла­ви­ста у зе­мљи и ино­стран­ству, али и у ре­а­ли­за­ци­ји ка­пи­тал­них ме­ђу­на­род­них про­је­ка­та. Ин­сти­тут ко­му­ни­ци­ра са срод­ним ин­сти­ту­ци­ја­ма у Пољ­ској, Че­шкој, Ма­ке­до­ни­ји, Сло­ве­ни­ји Ру­си­ји... С удру­же­њи­ма Ср­ба у Ру­му­ни­ји и Ма­ђар­ској има­мо уго­во­ре о са­рад­њи”, ис­ти­че др Ја­сна Вла­јић По­по­вић, ди­рек­тор  Ин­сти­ту­та за срп­ски је­зик СА­НУ. 

Ка­ко и при­ли­чи ку­ћи је­зи­ко­сло­ва­ца, Ин­сти­тут из­да­је чак че­ти­ри струч­на ча­со­пи­са. Три је по­кре­нуо Алек­сан­дар Бе­лић (1876–1960), нај­зна­чај­ни­ји срп­ски и је­дан од во­де­ћих свет­ских лин­гви­ста пр­ве по­ло­ви­не 20. ве­ка, ујед­но и пр­ви ди­рек­тор Ин­сти­ту­та за срп­ски је­зик СА­НУ.

„Срп­ски ди­ја­лек­то­ло­шки збор­ник”, пр­ви пут је иза­шао 1905. и сма­тра се јед­ним од на­ших нај­ста­ри­јих ча­со­пи­са. „Ју­жно­сло­вен­ски фи­ло­лог” се по­ја­вио 1913, а ауто­ри при­ло­га у по­чет­ку су го­то­во од­ре­да би­ли ино­стра­ни лин­гви­сти, с ко­ји­ма је Бе­лић, као ру­ски и не­мач­ки ђак, ус­по­ста­вио при­ја­тељ­ства још то­ком шко­ло­ва­ња. Ча­со­пис „Наш је­зик”, по­све­ћен кул­ту­ри го­во­ра и је­зич­ким по­у­ка­ма, по­чео је да из­ла­зи 1932, а од 2000. го­ди­не Ин­сти­тут из­да­је и ча­со­пис „Лин­гви­стич­ке ак­ту­ел­но­сти”. Осим по­бро­ја­не струч­не пе­ри­о­ди­ке, по­сто­ји бо­га­та про­дук­ци­ја мо­но­граф­ских сту­ди­ја и те­мат­ских збор­ни­ка. 

„По­но­сни смо и на ис­ко­рак у ди­ги­та­ли­за­ци­ју, на на­ше плат­фор­ме пре­пис.орг и рас­ков­ник.орг”, ка­же ди­рек­тор ин­сти­ту­та др Ја­сна Вла­јић По­по­вић. Део књи­шког и ру­ко­пи­сног на­сле­ђа је „пре­ве­ден” у ди­ги­тал­не фор­ме и обо­га­ћен ала­ти­ма за пре­тра­жи­ва­ње са­др­жа­ја. Та­ко су са­да сва три из­да­ња Ву­ко­вог реч­ни­ка до­ступ­на ко­ри­сни­ци­ма гло­бал­не мре­же, као и Ди­ја­ле­кат­ски реч­ник Гли­го­ри­ја Гли­ше Еле­зо­ви­ћа и Реч­ник го­во­ра ју­жне Ср­би­је Мом­чи­ла Зла­та­но­ви­ћа. 

„По­сто­је европ­ска ме­ри­ла ко­ја пре­ци­зно про­пи­су­ју шта је­дан је­зик тре­ба да има да би био ва­ља­но опи­сан. Пред на­ма је још мно­го по­сла да би­смо до­се­гли те стан­дар­де, а за оства­ре­ње та­квог ци­ља нео­п­ход­на је фи­нан­сиј­ска и сва­ка дру­га по­др­шка др­жа­ве”, за­кљу­чу­је др Ја­сна Вла­јић По­по­вић.