„Салватор Мунди” као мушка „Мона Лиза”

Де­ло је ра­ђе­но у уљу на др­ве­ној под­ло­зи и при­ка­зу­је Ису­са Хри­ста ко­ји у ле­вој ру­ци др­жи кри­стал­ну ку­глу, док де­сном, по­диг­ну­том, бла­го­си­ља. Иако је сли­ка, ко­ја је би­ла у из­ра­зи­то ло­шем ста­њу, са не­ко­ли­ко на­кнад­но до­да­тих сло­је­ва бо­је, де­ло­ва­ла као ко­пи­ја, струч­ња­ци Ме­тро­по­ли­тен му­зе­ја, уз еми­нент­не са­рад­ни­ке из Ве­ли­ке Бри­та­ни­је и Ита­ли­је, по­твр­ди­ли су ње­ну аутен­тич­ност пре не­ко­ли­ко го­ди­на. Да Вин­чи­је­ва сли­ка из 1500. го­ди­не нај­пре је би­ла у вла­сни­штву ен­гле­ског кра­ља Чар­лса Пр­вог, да би јој се из­гу­био сва­ки траг. У јав­но­сти се по­ја­ви­ла по­но­во у 19. ве­ку ка­да ју је ку­пио је­дан бри­тан­ски ко­лек­ци­о­нар, а као де­ло Ђо­ва­ни­ја Бол­тра­фи­ја, јед­ног од Да Вин­чи­је­вих уче­ни­ка, про­да­та је 1958. го­ди­не, та­ко­ђе на аук­ци­ји, за су­му од са­мо пе­де­се­так до­ла­ра.

Успех не­дав­не аук­ци­је упу­ће­ни ту­ма­че мар­ке­тин­шким три­јум­фом, али и апе­ти­том са­мог тр­жи­шта. За­ни­мљи­во је да ку­ћа „Кри­сти” де­ло ни­је ста­ви­ла у оде­љак ста­рих мај­сто­ра, већ са­вре­ме­них де­ла. То је сли­ку „на­мет­ну­ло” нај­бо­га­ти­јим куп­ци­ма. Би­ла је из­ло­же­на у лон­дон­ској На­ци­о­нал­ној га­ле­ри­ји и го­то­во да је об­и­шла свет ди­жу­ћи та­ко огром­ну пра­ши­ну. И аук­ци­ја је на­ја­вљи­ва­на као „је­дин­стве­на про­да­ја”, јер је јед­на од де­сет Ле­о­нар­до­вих сли­ка за ко­је се зна да по­сто­је.  

„У пи­та­њу је нај­бо­ље де­ло аук­ци­о­нар­ства у мо­дер­но вре­ме. А сва­ка­ко је по­мо­гло то што је Христ до­ча­ран на нов и уз­бу­дљив на­чин. Тр­жи­ште ста­рих мај­сто­ра је по­не­кад по­пут змиј­ског ле­гла у ко­ме има мно­го под­ме­та­ња, а ово де­ло из­ме­ште­но је па­мет­но из те `средине` што се ис­пла­ти­ло”, оце­нио је за „Гар­ди­јан” Бен­дор Гро­све­нор, исто­ри­чар умет­но­сти.

Иако ни­је по­зна­то ко је пла­тио 450 ми­ли­о­на до­ла­ра за сли­ку, прет­по­ста­вља се да је у пи­та­њу ку­пац из Ази­је или Бли­ског ис­то­ка. 

Су­прот­но не­ким на­во­ди­ма, „Сал­ва­тор Мун­ди” ни­је по­след­њи Ле­о­нар­до ко­ји се чу­ва у при­ват­ним ко­лек­ци­ја­ма. Вој­во­да од Беј­клуа и Квин­сбе­ри­ја по­се­ду­је Ле­о­нар­до­ву „Ма­до­ну с пре­сли­цом”, и ако би се ко­јим слу­ча­јем ре­шио да је ста­ви на аук­ци­ју би­ла би пр­ва сли­ка ко­ја би до­сти­гла, ка­ко про­це­њу­ју струч­ња­ци, це­ну од ми­ли­јар­ду до­ла­ра.   

Иако се спе­ку­ли­са­ло и око аутен­тич­но­сти сли­ке, сви ти на­пи­си са­мо су пра­ви­ли бес­пла­тан мар­ке­тинг сли­ци. Али, ни­је са­мо у то­ме кључ успе­ха на аук­ци­ји, оце­њу­ју ме­ди­ји, већ и у раз­о­ру­жа­ва­ју­ћој ле­по­ти са­ме сли­ке. 

„У пи­та­њу је ве­о­ма се­ку­ла­ран при­каз Хри­ста. Не­ма кр­ста, не­ма оре­о­ла, али има не­ке дво­знач­но­сти у ње­го­вој по­ја­ви ко­ја из­ра­жа­ва дух вре­ме­на”, ка­зао је за „Гар­ди­јан” тр­го­вац умет­ни­на­ма Фи­лип Молд, до­да­ју­ћи да би се ова сли­ка са­свим ко­мот­но мо­гла на­ћи тик уз де­ло не­ког им­пре­си­о­ни­сте, или Џек­со­на По­ло­ка или Ен­ди­ја Вор­хо­ла.     

То­мас Кем­бел, не­ка­да­шњи ди­рек­тор Ме­тро­по­ли­тен му­зе­ја, сма­тра да је до­стиг­ну­та це­на из­не­на­ђу­ју­ћа, али да то не тре­ба да чу­ди на тр­жи­шту где су „спе­ку­ла­ци­је и мар­ке­тинг за­ме­ни­ли струч­ност као ме­ру вред­но­сти”. Без об­зи­ра на то, са­ма ци­фра сли­ци га­ран­ту­је „сла­ву”, па ако се икад бу­де на­шла у не­ком од му­зе­ја би­ће „ле­пак” за по­се­ти­о­це, као што је то слу­чај са Мо­на Ли­зом у Лу­вру.