У свету наметнуте мужевности

Међутим, суштина Теониног и Елминог става о потреби раздвајања културе од политике огледа се у нечему другом. У томе колико један истинит и трагичан догађај може са лакоћом да постане мета и политичке, али и медијске манипулације. У овом случају, реч је о оном ужасном догађају из 2012. године када су дан пред Ускрс пронађена тела четири (пронашли су их локални Албанци) убијена тинејџера у близини језера у околини Скопља. Сваки од тих дечака имао је рупу од метка у глави. А само су пошли на пецање...

 Македонска нација је била у шоку, гласине су се шириле, међунационалне и културолошке тензије бујале. Теонин филм (рађен иначе у копродукцији Македонија–Словенија–Белгија), управо се тиме и бави – преиспитивањем тензија које постоје на тлу Македоније, али и насиљем које је присутно и у овој земљи и у свим другим земљама бивше Југославије.

– Оно чему смо као људи константно изложени је насиље. Насиље које се, нажалост, подразумева. Како старимо оно не нестаје, само се јавља у новим облицима – изјавила је гостујући кратко у Београду Теона Митевска, док су њени млади глумци додали да им је било лако да се сроде са улогама „јер су оне у неку руку израз реалног стања у друштву које је типично балканско – мачоистичко”.

 У овом свом петом филму (Митевска је аутор кратког филма „Вета” и дугометражних „Како сам убио свеца”, „Ја сам из Титовог Велеса” и „Жена која је обрисала сузе”), иза којег као главни продуцент стоји породично-уметничка радионица „Сестре и брат Митевски”: Лабина, Теона и Вук, ауторка је уз велику посвећеност детаљима у сценама, нарочито дизајну музике и звука изнедрила снажан филм. Створила је тој четворици трагично скончалих дечака накнадну могућност да испричају своју причу и свој поглед на истину.

 Када је о свом филму говорила, тик после светске премијере у програму „Панорама–Специјал” на овогодишњем Берлинском фестивалу, Митевска је рекла и следеће:

– Ко заслужује такву смрт? Може ли икада бити оправдан губитак невиног живота? То ме је довело до суштине проблема, а то је постојеће окружење наметнуте мужевности као друштвеног кодекса понашања и насиље као производ одступања друштва. Док сам развијала ову филмску причу постајало је све очигледније да оно о чему сам хтела да говорим нису нужно дечаци већ окружење у којем живе и које су приморани да прихвате упркос ономе што им њихов природни инстинкт говори...

 Говорећи тада и о својим трагичним филмским јунацима и о њиховом окружењу, Теона је рекла да су они жртве два фактора. Један се проналази „у менталитету малог града, у недостатку визије о себи и о томе куда бисмо као друштво волели да идемо, у преласку из комунизма у либерализам, што када се споји са традиционалним мачоизмом, ствара окружење у којем најјачи побеђује”. Други фактор је, како каже Теона, однос са ЕУ. „Одлагање пријема Македоније у Европску унију индиректно доприноси расту национализма, што заузврат отежава држави да постане чланица”, подсећа Митевска на запамћене речи Дорис Пак, питајући се и које је решење овог зачараног круга. Круга у којем су дечаци створили и сопствени унутрашњи мрачни свет, као последицу погрешних вредности што су у њих други годинама увлачили...

 За себе редитељка Теона Митевска искрено каже да сматра да „никада није била неки сјајни сценариста”. Може да има добру идеју, да напише занимљиву сцену, и додаје „али врло мало се разумем у драматургију, у то како развити причу и како истакнути важне елементе за развој ликова”. Зато је прихватила предлог сестре Лабине да покуша да види како би изгледала сарадња са сценаристкињом Елмом Татарагић коју дуго познаје као селекторку Главног такмичарског програма Сарајевског фестивала.

 Ова, готово случајна сарадња, испоставила се као добитна. Теона и Елма су се међусобно функционално допуњавале и тако створиле причу „Када дан није имао име”. Филм који је после Берлина имао завидну светску фестивалску турнеју, нарочито запажен успех на летошњем фестивалу у Торонту и који ће се после београдског ФАФ-а наћи и на редовном репертоару биоскопа у Србији...