U svetu nametnute muževnosti

Međutim, suština Teoninog i Elminog stava o potrebi razdvajanja kulture od politike ogleda se u nečemu drugom. U tome koliko jedan istinit i tragičan događaj može sa lakoćom da postane meta i političke, ali i medijske manipulacije. U ovom slučaju, reč je o onom užasnom događaju iz 2012. godine kada su dan pred Uskrs pronađena tela četiri (pronašli su ih lokalni Albanci) ubijena tinejdžera u blizini jezera u okolini Skoplja. Svaki od tih dečaka imao je rupu od metka u glavi. A samo su pošli na pecanje...

 Makedonska nacija je bila u šoku, glasine su se širile, međunacionalne i kulturološke tenzije bujale. Teonin film (rađen inače u koprodukciji Makedonija–Slovenija–Belgija), upravo se time i bavi – preispitivanjem tenzija koje postoje na tlu Makedonije, ali i nasiljem koje je prisutno i u ovoj zemlji i u svim drugim zemljama bivše Jugoslavije.

– Ono čemu smo kao ljudi konstantno izloženi je nasilje. Nasilje koje se, nažalost, podrazumeva. Kako starimo ono ne nestaje, samo se javlja u novim oblicima – izjavila je gostujući kratko u Beogradu Teona Mitevska, dok su njeni mladi glumci dodali da im je bilo lako da se srode sa ulogama „jer su one u neku ruku izraz realnog stanja u društvu koje je tipično balkansko – mačoističko”.

 U ovom svom petom filmu (Mitevska je autor kratkog filma „Veta” i dugometražnih „Kako sam ubio sveca”, „Ja sam iz Titovog Velesa” i „Žena koja je obrisala suze”), iza kojeg kao glavni producent stoji porodično-umetnička radionica „Sestre i brat Mitevski”: Labina, Teona i Vuk, autorka je uz veliku posvećenost detaljima u scenama, naročito dizajnu muzike i zvuka iznedrila snažan film. Stvorila je toj četvorici tragično skončalih dečaka naknadnu mogućnost da ispričaju svoju priču i svoj pogled na istinu.

 Kada je o svom filmu govorila, tik posle svetske premijere u programu „Panorama–Specijal” na ovogodišnjem Berlinskom festivalu, Mitevska je rekla i sledeće:

– Ko zaslužuje takvu smrt? Može li ikada biti opravdan gubitak nevinog života? To me je dovelo do suštine problema, a to je postojeće okruženje nametnute muževnosti kao društvenog kodeksa ponašanja i nasilje kao proizvod odstupanja društva. Dok sam razvijala ovu filmsku priču postajalo je sve očiglednije da ono o čemu sam htela da govorim nisu nužno dečaci već okruženje u kojem žive i koje su primorani da prihvate uprkos onome što im njihov prirodni instinkt govori...

 Govoreći tada i o svojim tragičnim filmskim junacima i o njihovom okruženju, Teona je rekla da su oni žrtve dva faktora. Jedan se pronalazi „u mentalitetu malog grada, u nedostatku vizije o sebi i o tome kuda bismo kao društvo voleli da idemo, u prelasku iz komunizma u liberalizam, što kada se spoji sa tradicionalnim mačoizmom, stvara okruženje u kojem najjači pobeđuje”. Drugi faktor je, kako kaže Teona, odnos sa EU. „Odlaganje prijema Makedonije u Evropsku uniju indirektno doprinosi rastu nacionalizma, što zauzvrat otežava državi da postane članica”, podseća Mitevska na zapamćene reči Doris Pak, pitajući se i koje je rešenje ovog začaranog kruga. Kruga u kojem su dečaci stvorili i sopstveni unutrašnji mračni svet, kao posledicu pogrešnih vrednosti što su u njih drugi godinama uvlačili...

 Za sebe rediteljka Teona Mitevska iskreno kaže da smatra da „nikada nije bila neki sjajni scenarista”. Može da ima dobru ideju, da napiše zanimljivu scenu, i dodaje „ali vrlo malo se razumem u dramaturgiju, u to kako razviti priču i kako istaknuti važne elemente za razvoj likova”. Zato je prihvatila predlog sestre Labine da pokuša da vidi kako bi izgledala saradnja sa scenaristkinjom Elmom Tataragić koju dugo poznaje kao selektorku Glavnog takmičarskog programa Sarajevskog festivala.

 Ova, gotovo slučajna saradnja, ispostavila se kao dobitna. Teona i Elma su se međusobno funkcionalno dopunjavale i tako stvorile priču „Kada dan nije imao ime”. Film koji je posle Berlina imao zavidnu svetsku festivalsku turneju, naročito zapažen uspeh na letošnjem festivalu u Torontu i koji će se posle beogradskog FAF-a naći i na redovnom repertoaru bioskopa u Srbiji...