Своје јунаке ољуштио сам до корена

Да ли на државном нивоу у стварности заиста може да се прижељкује и „воли” различитост?

Ту постоје одређени проблеми, не само када је реч о Југославији и данашњој ЕУ, сличан је случај и Шпанија. Видели смо шта се дешава у Каталонији, ту је још дугогодишње питање Баскије, чак и других региона. Сличан проблем, само не толико изражен, постоји и у Белгији, а жеља за осамостаљењем северне Италије својевремено је достигла комичке ситуације. Ипак је свугде актуелно то колико различитости може једна заједница да издржи, где се оне доживљавају као богатство, а где постају ограничење. Општа тенденција је да се разлике укидају, што је процес који може да иде само до одређеног степена. Ту се јавља потреба за сензибилитетом који би омогућио коегзистенцију или суопстанак разлика. Тако је и у међуљудским односима.

Словенија је у оквиру Југославије доживљавана као „нешто друго”. Да ли је то био разлог „раздруживања”?

Словенија јесте саму себе видела као другачију од остатка Југославије, али сама по себи ипак није била толико различита. Иако на граници са Италијом има снажан медитерански утицај, а на североистоку има јачи аустријски утицај него у Љубљани, некако је хомогена. Они који су долазили из других република прилагођавали су се до одређеног степена, а остављана им је могућност да задрже своје особености.

Популарни словеначки бенд „Лајбах”, у песми о распаду Европе, заправо је цитирао песника Сречка Косовела?

То је популарна песма „Лајбаха”– „Europe is Falling Apart”, која је дословни цитат из песме Сречка Косовела, који је то написао после Првог светског рата: Европа се распада, удруживање народа и револуција, обоје је лаж…Историја се понавља, помало фарсично, као што је то предвидео и Маркс, ма шта да данас мислимо о њему.

Да ли је у ствари мит да Словенци више воле Србе од Хрвата?

Са Хрватима, као што одувек бива међу најближим суседима, имамо историјат конфликата. Да су нам Срби којим случајем суседи, било би слично. Стална тема са Хрватима је граница на мору, а мало и на копну. И то ће проћи, иако је сада међусобно расположење у паду.

Док говоримо о различитостима, и ова ваша књига кратких проза заснована је на концепту различитости дискурса, а у вези са темом љубави?

Замишљено је да свака од прича стаје на једну страницу. Пошто сам поставио такву границу, било ми је потребно да ликове „ољуштим до самог корена”, ти јунаци немају баш много контекста, нити података о томе одакле долазе, које су националности, чиме се баве. Онда су међусобни односи оно што остаје. Најдраматичнији однос је свакако љубав. Ту се налази и осећај усамљености који је исто тако независан од расе, класе и религије појединца.

Био сам универзитетски професор, а сада живим на улици, каже један од ваших јунака. Да ли ће овакве изјаве бити све више уобичајене?

Тако нешто дешавало се и пре, сетимо се Немачке из 1933. године. Из оваквих лекција нисмо баш пуно научили, а можемо да се надамо да ће се историја понављати више као фарса. Некада је важило правило да се знање може претворити у капитал, када се човек образовао, то је била инвестиција у њега. Данас, то више није извесно. У Словенији смо направили студију о томе ко највише купује књиге и резултат је био да они који зарађују више од две хиљаде евра месечно – најмање купују, док више за књиге дају они без сталног запослења. Богатији су схватили да им за капитал знање није потребно, и због тога су променили став према књигама.

Пуно путујете. Каква сазнања пружају овакви доживљаји?

Путовања уче уважавању различитости и саосећања и релативизују људску егоистичну суперпозицију у односу на друге. Сада сваке зиме идем у Индију, после неких читања и научних конференција. Много ми се допада тамо зато што видим да је све сасвим другачије него у западном свету. Не само у погледу већег броја читалаца, где средњи сталеж образовање схвата и као симболички капитал због вредности реинкарнације. То је оптимистично мишљење: ако је сада лоше, можда ће бити боље у неком од следећих живота.

Како ви видите Америку?

Америка је врло разнолика. На пример акција „Окупирај Вол стрит” била је вешта и аутентично америчка. Само што идеја да је Америка увек прва није више заснована на реалности. То се види и у књижевности. Осамдесетих година читали смо пуно америчке писце, као нешто најбоље, али сада је тамо утицај писаца и интелектуалаца на опште мишљење још и мањи него у Европи. Тамо интелектуалци имају утицај у затвореним универзитетским срединама и стручним магазинима. Човек који је добио награду за најбољу научну књигу прошле године објавио је потресни говор који приказује несигурност на послу и мале зараде америчких универзитетских професора.