Три смртне казне и једна Слобода

У по­чет­ку су за­јед­но би­ли пред су­дом. Обо­је су два пу­та осу­ђе­ни на смрт стре­ља­њем – сва­ко за уби­ство свог де­те­та. Или­ја је убио свог си­на Ра­до­сла­ва ба­цив­ши га у бу­нар, не­ко­ли­ко ме­се­ци по­сле смр­ти ма­ле Сне­жа­не. Или­ја је те­ре­тио Сло­бо­ду, а она је сво­је при­зна­ње по­де­си­ла ње­го­вом ис­ка­зу. Би­ла је оп­ту­же­на и за под­стре­ка­ва­ње Или­је на уби­ство си­на, али је на дру­гом су­ђе­њу те оп­ту­жбе осло­бо­ђе­на.

Вр­хов­ни суд Ср­би­је тре­ћи пут по­твр­ђу­је смрт­ну пре­су­ду за Или­ју, али за Сло­бо­ду до­но­си од­лу­ку ко­ја је би­ла пре­се­дан – до­ка­зи ће би­ти из­ве­де­ни пред нај­ви­шим су­дом. На­ре­ђе­на је екс­ху­ма­ци­ја ле­ша. 

– Сло­бо­ди ни­је би­ла смет­ња Или­ји­но де­те, па јој ни­је сме­та­ло ни ње­но де­те. Она је бри­жно не­го­ва­ла и сво­ју кћер Сне­жа­ну и свог па­стор­ка Ду­ша­на, си­на из пр­вог бра­ка ње­ног му­жа. Ло­гич­но би би­ло да су Сло­бо­ди сме­та­ли Или­ји­на же­на Ду­шан­ка и њен муж Ми­ћа, али она ни­је ни по­ку­ша­ла да их укло­ни. Да је хте­ла да се осло­бо­ди де­те­та, мо­гла је да га оста­ви код свог му­жа, као што је оста­ви­ла сво­је де­те из пр­вог бра­ка код пр­вог му­жа – го­во­рио је адво­кат пред суд­ским ве­ћем.

Оп­ту­жни­ца је те­ре­ти­ла Сло­бо­ду да је дво­го­ди­шњу кћер­ку Сне­жа­ну ба­ци­ла у ду­бо­ку ба­ру у воћ­ња­ку по­ред дво­ри­шта сво­је ку­ће. Ве­шта­ци су оспо­ра­ва­ли уто­пље­ње као узрок смр­ти, јер је де­те про­на­ђе­но у сто­је­ћем ста­ву на обо­ду ба­ре, са но­га­ма за­гли­бље­ним у бла­то, без тра­го­ва бар­ске во­де на гор­њем де­лу те­ла и гла­ви.

Ток­си­ко­ло­шка ана­ли­за по­ка­за­ла је да де­те ни­је отро­ва­но. На ко­сти­ма ни­је би­ло пре­ло­ма. Те­ло је још би­ло вру­ће ка­да је де­те до­не­то ле­ка­ри­ма у Мла­де­но­вац.

– Узрок и мо­ме­нат смр­ти ма­ле Сне­жа­не, дру­га­ри­це и дру­го­ви су­ди­је, цен­трал­но су пи­та­ње овог слу­ча­ја. Вре­ме је би­ло то­пло и де­те, ко­је је во­ле­ло да се брч­ка у ба­ри, за­га­зи­ло је кри­тич­ног да­на, за­гли­би­ло се у му­љу из ко­га ни­је мо­гло да се иш­чу­па. Де­те ни­је пла­ка­ло. Да га је та­мо ба­ци­ла Сло­бо­да, оно би ври­ска­ло и не би мо­гло би­ти на­ђе­но у сто­је­ћем по­ло­жа­ју – об­ја­шња­вао је адво­кат.

Ни­ко ни­је ви­део Сло­бо­ду по­ред ба­ре, ни све­кр­ва, ни па­сто­рак Ду­шан, ни ком­ши­је, ко­ји су би­ли у дво­ри­шту тог ју­тра, а ба­ра се ви­ди из свих де­ло­ва дво­ри­шта.

– Све ука­зу­је на мо­гућ­ност за­де­сне смр­ти, о че­му го­во­ре и ле­ка­ри, ма­да је и то вр­ло сум­њи­во. Ако је де­те из­ва­ђе­но из ба­ре мр­тво, те­ло би мо­ра­ло да се охла­ди до до­ла­ска ле­ка­ру, али та­ко ни­је би­ло, јер је док­тор­ка Стан­ко­вић у Мла­де­нов­цу кон­ста­то­ва­ла да је те­ло још вру­ће – ре­као је Јо­ва­но­вић.

Из­нео је и прет­по­став­ку да је де­те мо­жда не­смо­тре­но угу­ше­но ће­бе­том у ко­је су га уви­ли на пу­ту за Мла­де­но­вац.

– Смрт мо­же да про­ђе кроз хи­ља­ду вра­та. Ње­ни су пу­те­ви ра­зно­вр­сни и ћу­дљи­ви. Пут смр­ти до ма­ле Сне­жа­не ни­је утвр­ђен. Ни­је ја­сно кроз ко­ја вра­та је смрт сти­гла до овог де­те­та. Ја­сно је са­мо јед­но – оп­ту­же­на Сло­бо­да ни­је отво­ри­ла ни­јед­на – го­во­рио је Јо­ва­но­вић.

Док се Сло­бо­ди су­ди че­твр­ти пут, Вр­хов­ни суд Ју­го­сла­ви­је за­ме­њу­је Или­ји­ну смрт­ну ка­зну за 20 го­ди­на стро­гог за­тво­ра. Адво­кат ука­зу­је да је суд ола­ко из­ри­цао смрт­не ка­зне под при­ти­ском јав­но­сти.

– Сло­бо­да је у јав­но­сти пред­ста­вље­на као сви­ре­па љу­бав­ни­ца ко­ја због љу­бав­ни­ка не пре­за да уби­је сво­је де­те, као де­те­у­би­ца мон­стру­о­зног ти­па, као же­на за ко­ју су сва ме­ри­ла пре­ста­ла да ва­же. Ова­ко пред­ста­вљен слу­чај ути­цао је на суд – го­во­рио је адво­кат.

Че­сто је оби­ла­зио Сло­бо­ду у за­тво­ру. Ули­вао јој је ве­ру у прав­ду. Она је стре­пе­ла од до­ла­ска стре­љач­ког во­да.

– Сло­бо­да ни­је из­гу­би­ла на­ду. Би­ла је не­вер­на. Од на­ро­да пре­зре­на. Од су­да осу­ђе­на. Али ни­је уби­ца. Сло­бо­да од вас оче­ку­је прав­ду. Тра­жим сло­бо­ду за Сло­бо­ду. Тра­жим осло­ба­ђа­ју­ћу пре­су­ду – ре­као је адво­кат Јо­ва­но­вић на кра­ју сво­је за­вр­шне ре­чи. 

Вр­хов­ни суд Ср­би­је осло­бо­дио је Сло­бо­ду Ва­си­ље­вић. Пре­су­ду је по­твр­дио Вр­хов­ни суд Ју­го­сла­ви­је. До­би­ла је и на­кна­ду ште­те.