Звезда светског сјаја

У су­срет овим кон­цер­ти­ма као сво­је­вр­сна на­ја­ва, ве­че­рас се у 19 ча­со­ва у Му­зич­кој га­ле­ри­ји Ко­лар­ца отва­ра по­став­ка фо­то­гра­фи­ја под на­зи­вом „Иво По­го­ре­лић – пор­тре­ти 1977–2017” као све­до­чан­ство о че­ти­ри де­це­ни­је же­сто­ке и успе­шне умет­нич­ке бор­бе са му­зи­ком, са со­бом, са дру­ги­ма, са соп­стве­ним схва­та­њем све­та. Фо­то­гра­фи­је су пот­пи­са­ли це­ње­ни ауто­ри Јо­же Су­ха­дол­ник, Мал­колм Кра­у­терс, Адо­мас Свир­скас и дру­ги. 

Иво По­го­ре­лић да­нас у 59. го­ди­ни и да­ље на­сту­па ши­ром све­та. Од­ме­ре­но и сми­ре­но при­ча. Жи­ви у Лу­га­ну у Швај­цар­ској. Ин­тро­вер­тан је, не во­ли пу­бли­ци­тет и не же­ли да да­је ин­тер­вјуе. Пре две го­ди­не бо­ра­вио је у Бе­о­гра­ду скри­вен од очи­ју јав­но­сти, јер је же­лео да ве­жба у Ко­лар­цу, а да то про­ђе дис­крет­но. И та­ко је и би­ло, јер Ко­ла­рац уме да по­шту­је умет­ни­ке.

Иво По­го­ре­лић је ро­ђен у Бе­о­гра­ду  и ту је до 12. го­ди­не по­ха­ђао на­ста­ву. По­том од­ла­зи у Ру­си­ју на уса­вр­ша­ва­ње, где упи­су­је Кон­зе­вра­то­ри­јум „Чај­ков­ски”.  Рад са пе­да­го­гом Али­сом Ка­зе­рад­зе, гру­зиј­ском пи­ја­нист­ки­њом, про­ме­нио је ње­гов жи­вот, по­стао је њен су­пруг и осво­јио је свет. По­ред број­них на­гра­да, ње­го­ва ме­ђу­на­род­на афир­ма­ци­ја по­че­ла је по­сле ње­го­вог ис­кљу­че­ња из за­вр­шни­це Ме­ђу­на­род­ног так­ми­че­ња „Фре­де­рик Шо­пен” у Вар­ша­ви 1980. Та­да је пи­ја­ни­стич­ка зве­зда Мар­та Ар­ге­рич де­мон­стра­тив­но на­пу­сти­ла рад у жи­ри­ју и про­гла­си­ла га ге­ни­јем. Та­ко је Иво По­го­ре­лић до­шао у сам врх свет­ске му­зич­ке се­не, на­сту­пао у нај­зна­чај­ни­јим дво­ра­на­ма и сни­мио низ из­да­ња за дис­ко­граф­ске ку­ће. По­сле смр­ти су­пру­ге Али­се по­ву­као се из јав­но­сти на не­ко вре­ме. Да­нас по­но­во на­сту­па, али ле­жер­ни­је. Не­дав­но је имао кон­цер­те у Ки­ни и Ита­ли­ји и уско­ро ће ући у сту­дио да по­но­во сни­ма. 

У рет­ким ин­тер­вју­и­ма на­гла­ша­вао је да се да­нас осе­ћа по­но­во по­тре­ба за ме­ло­ди­јом и хар­мо­ни­јом у му­зи­ци и да је ве­о­ма ва­жно да се ин­тер­пре­та­тор не на­ру­га ком­по­зи­то­ру по­вр­шно­шћу из­во­ђе­ња. 

– Пу­бли­ка на кон­церт не до­ла­зи због мо­јих емо­ци­ја, већ због са­мог ком­по­зи­то­ра. За ко­га за­пра­во сви­рам? Из­во­ђач сам, из­во­дим де­ла ауто­ра ко­ји ви­ше ни­су жи­ви. Ја сам тај ко­ји пра­ти про­цес из­во­ђе­ња, слу­ша и упра­вља њим. Има­те да­кле то­ком кон­цер­та ви­ше жи­вих и не­жи­вих осо­ба у дво­ра­ни. У Бу­е­нос Аире­су, у чу­ве­ном те­а­тру „Ко­лон”, ко­ји при­ма мно­го љу­ди, због са­вр­ше­не аку­сти­ке чу­је­те све, као да вам не­ко ша­пу­ће на уво. Ту ком­по­зи­тор и из­во­ђач, осим пу­бли­ке, има­ју у дво­ра­ни и ду­ха. Ако за­до­во­љи­те тог ду­ха он­да вас он ма­ло по­гла­ди по ра­ме­ну – ис­та­као је у јед­ном од рет­ких ин­тер­вјуа По­го­ре­лић.

Кад је реч о из­во­ђач­кој тех­ни­ци Иво По­го­ре­лић је на­во­дио да је „Рах­ма­њи­нов са­ве­то­вао да у се­дам да­на је­дан дан не би тре­ба­ло сви­ра­ти, слич­но као што Би­бли­ја ка­же. По­том у шест не­де­ља тре­ба­ло би про­пу­сти­ти јед­ну сед­ми­цу, а у го­ди­ни шест не­де­ља без сви­ра­ња, ка­ко би се очу­ва­ле те­ти­ве и хр­ска­ви­ца и ка­ко се не би пре­те­ра­ло.Тај ва­куум је по­тре­бан да би се оно што се ме­мо­ри­са­ло схва­ти­ло и та­ко ство­ри­ла мо­гућ­ност за при­хва­та­ње но­вих са­др­жа­ја.”