Zvezda svetskog sjaja

U su­sret ovim kon­cer­ti­ma kao svo­je­vr­sna na­ja­va, ve­če­ras se u 19 ča­so­va u Mu­zič­koj ga­le­ri­ji Ko­lar­ca otva­ra po­stav­ka fo­to­gra­fi­ja pod na­zi­vom „Ivo Po­go­re­lić – por­tre­ti 1977–2017” kao sve­do­čan­stvo o če­ti­ri de­ce­ni­je že­sto­ke i uspe­šne umet­nič­ke bor­be sa mu­zi­kom, sa so­bom, sa dru­gi­ma, sa sop­stve­nim shva­ta­njem sve­ta. Fo­to­gra­fi­je su pot­pi­sa­li ce­nje­ni auto­ri Jo­že Su­ha­dol­nik, Mal­kolm Kra­u­ters, Ado­mas Svir­skas i dru­gi. 

Ivo Po­go­re­lić da­nas u 59. go­di­ni i da­lje na­stu­pa ši­rom sve­ta. Od­me­re­no i smi­re­no pri­ča. Ži­vi u Lu­ga­nu u Švaj­car­skoj. In­tro­ver­tan je, ne vo­li pu­bli­ci­tet i ne že­li da da­je in­ter­vjue. Pre dve go­di­ne bo­ra­vio je u Be­o­gra­du skri­ven od oči­ju jav­no­sti, jer je že­leo da ve­žba u Ko­lar­cu, a da to pro­đe dis­kret­no. I ta­ko je i bi­lo, jer Ko­la­rac ume da po­štu­je umet­ni­ke.

Ivo Po­go­re­lić je ro­đen u Be­o­gra­du  i tu je do 12. go­di­ne po­ha­đao na­sta­vu. Po­tom od­la­zi u Ru­si­ju na usa­vr­ša­va­nje, gde upi­su­je Kon­ze­vra­to­ri­jum „Čaj­kov­ski”.  Rad sa pe­da­go­gom Ali­som Ka­ze­rad­ze, gru­zij­skom pi­ja­nist­ki­njom, pro­me­nio je nje­gov ži­vot, po­stao je njen su­prug i osvo­jio je svet. Po­red broj­nih na­gra­da, nje­go­va me­đu­na­rod­na afir­ma­ci­ja po­če­la je po­sle nje­go­vog is­klju­če­nja iz za­vr­šni­ce Me­đu­na­rod­nog tak­mi­če­nja „Fre­de­rik Šo­pen” u Var­ša­vi 1980. Ta­da je pi­ja­ni­stič­ka zve­zda Mar­ta Ar­ge­rič de­mon­stra­tiv­no na­pu­sti­la rad u ži­ri­ju i pro­gla­si­la ga ge­ni­jem. Ta­ko je Ivo Po­go­re­lić do­šao u sam vrh svet­ske mu­zič­ke se­ne, na­stu­pao u naj­zna­čaj­ni­jim dvo­ra­na­ma i sni­mio niz iz­da­nja za dis­ko­graf­ske ku­će. Po­sle smr­ti su­pru­ge Ali­se po­vu­kao se iz jav­no­sti na ne­ko vre­me. Da­nas po­no­vo na­stu­pa, ali le­žer­ni­je. Ne­dav­no je imao kon­cer­te u Ki­ni i Ita­li­ji i usko­ro će ući u stu­dio da po­no­vo sni­ma. 

U ret­kim in­ter­vju­i­ma na­gla­ša­vao je da se da­nas ose­ća po­no­vo po­tre­ba za me­lo­di­jom i har­mo­ni­jom u mu­zi­ci i da je ve­o­ma va­žno da se in­ter­pre­ta­tor ne na­ru­ga kom­po­zi­to­ru po­vr­šno­šću iz­vo­đe­nja. 

– Pu­bli­ka na kon­cert ne do­la­zi zbog mo­jih emo­ci­ja, već zbog sa­mog kom­po­zi­to­ra. Za ko­ga za­pra­vo svi­ram? Iz­vo­đač sam, iz­vo­dim de­la auto­ra ko­ji vi­še ni­su ži­vi. Ja sam taj ko­ji pra­ti pro­ces iz­vo­đe­nja, slu­ša i upra­vlja njim. Ima­te da­kle to­kom kon­cer­ta vi­še ži­vih i ne­ži­vih oso­ba u dvo­ra­ni. U Bu­e­nos Aire­su, u ču­ve­nom te­a­tru „Ko­lon”, ko­ji pri­ma mno­go lju­di, zbog sa­vr­še­ne aku­sti­ke ču­je­te sve, kao da vam ne­ko ša­pu­će na uvo. Tu kom­po­zi­tor i iz­vo­đač, osim pu­bli­ke, ima­ju u dvo­ra­ni i du­ha. Ako za­do­vo­lji­te tog du­ha on­da vas on ma­lo po­gla­di po ra­me­nu – is­ta­kao je u jed­nom od ret­kih in­ter­vjua Po­go­re­lić.

Kad je reč o iz­vo­đač­koj teh­ni­ci Ivo Po­go­re­lić je na­vo­dio da je „Rah­ma­nji­nov sa­ve­to­vao da u se­dam da­na je­dan dan ne bi tre­ba­lo svi­ra­ti, slič­no kao što Bi­bli­ja ka­že. Po­tom u šest ne­de­lja tre­ba­lo bi pro­pu­sti­ti jed­nu sed­mi­cu, a u go­di­ni šest ne­de­lja bez svi­ra­nja, ka­ko bi se oču­va­le te­ti­ve i hr­ska­vi­ca i ka­ko se ne bi pre­te­ra­lo.Taj va­kuum je po­tre­ban da bi se ono što se me­mo­ri­sa­lo shva­ti­lo i ta­ko stvo­ri­la mo­guć­nost za pri­hva­ta­nje no­vih sa­dr­ža­ja.”