Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци
Српска књижевна задруга, основана 1892. године, данас обележава 125 година постојања одржавањем 101. редовне Скупштине, као и свечаности поводом овог јубилеја. У свечаном делу проф. др Зорица Несторовић одржаће беседу о Андрићу и Српској књижевној задрузи, а глумица Биљана Ђуровић читаће Андрићеве текстове.
У четвртак ће на Коларцу, од 19.30 часова, бити представљено 6 књига новог 109. Кола СКЗ-а и 6 књига у новим дивот-издањима чувене едиције „Коло”.
У оквиру „Кола” биће речи о књигама Мишела де Монтења „Огледи (1–2), Лукијана из Самосате „Изабрани списи”, Јована Деретића „Композиција Горског вијенца”, Василија Крестића „Знаменити Срби о Хрватима” и другима, а међу дивот-издањима биће представљена дела Стефана Првовенчаног, Плутарха, Матије Бећковића, Мила Ломпара...
– У току трајања Српске књижевне задруге, током 125 година, готово сваки српски писац имао је своју малу историју односа са овом институцијом. Највећи највише. Види се то на примерима Андрића, Црњанског, Исидоре, Десанке, Ћопића, Ћосића... Иво Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци: Задруга је основана, а Андрић рођен 1892. године. Велики део живота живели су заједно, каже Драган Лакићевић, њен главни уредник.
У Управном одбору СКЗ-а (тако нас обавештава писац предговора Милорад Ђурић у издању Иво Андрић „Приповетке у избору самог писца”) провео је Андрић више од 30 година: од 1936. до 1939. године и од 1945. до смрти 1975. године. За сталног члана Управног одбора изабран је 1968, а на 65. редовној Скупштини СКЗ-а 1972. године за доживотног почасног председника СКЗ-а, каже Драган Лакићевић, њен главни уредник.
По његовим речима, сачувано је и писмо којим Андрић на томе захваљује. Гласи овако: „Хвала на позиву и на великој почасти. На жалост, не могу доћи, јер по савету лекара не треба да прекидам лечење и утврђено време одмора, као ни да учествујем на јавним скуповима. Са дубоком захвалношћу поздравља вас Иво Андрић, Соко Бања, хотел Моравица.”
– У Књижевном архиву СКЗ-а чувају се две Андрићеве рецензије које говоре о његовом раду у Књижевном одсеку Управног одбора: рецензија књиге приповедака Николе Лопичића „Сељаци” из 1938, и рецензија дела Вука Врчевића „Огранци за историју Црне Горе” из 1953. године. У рецензијама се види у којој мери је Андрић био прецизан када препоручује и приговара, уочава врлине и недостатке књиге предложене за издавачки програм СКЗ-а – објашњава Лакићевић.
По његовим речима, у Колу, едицији основаној такође пре 125 година, објавио је Андрић, за живота, 6 књига. Најпре „Приповетке”, 1924. године, у тиражу од 15.000 примерака. У њој су приче: „У мусафирхани”, „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, и друге...
– За ову књигу Андрић је добио награду Српске краљевске академије, напомиње Лакићевић, додајући да затим следи књига „Приповетке” из (1936) па „Одабране приповетке” (1–2) 1954, „Проклета авлија” (1960), „На Дрини ћуприја” (1961), и друге. Задругина библиотека „Савременик” започела је 1931. године Андрићевим „Приповеткама” „Мара Милосница”, „Мост на Жепи”, „Аникина времена”. Годину дана после Андрићеве смрти, 1976, у Колу излази прво издање збирке „Кућа на осами” – из Андрићеве заоставштине.
За Иву Андрића у СКЗ-у везано је и низ анегдота. Зна се место за великим столом, за којим је увек седео. Зна се да је, у Стокхолму, приликом пријема Нобелове награде, упознао шведског писца Харија Мартинсона и донео његов роман „Пут у Клокрике”. Роман је Задруга објавила наредне године у плавом Колу. У исповестима Љуби Јандрићу (у књизи „Са Ивом Андрићем”, Коло, 1977) велики писац је рекао: „Тада, 1924. године, било је теже ући у Српску књижевну задругу него у царство небеско... Иначе, Задруга и ја смо вршњаци: рођени смо исте године...”, подсећа Лакићевић.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
