Уздах на папиру
Пјер Ардити, познати француски глумaц, иначе чукунунук чувеног сликара Огиста Реноара, покровитељ је Бијенала графике у Сарселу и почасни члан ове општине у париском региону. Реч је о једном од најбољих светских графичарских бијенала, познатом по врло строгој селекцији, где конкурише готово хиљаду уметника, а буде изабрано њих 200, каже Јармила Вешовић, наша позната сликарка која као представница Француске већ пети пут излаже на овом бијеналу и по значају га пореди са оним у Сеулу.
Ове године излагали су и српски графичари (бијенале је трајало до 10. децембра), и то њих седморо: Милица Антонијевић, Милан Блануша, Бранимир Карановић, Владимир Милановић, Небојша Радојев, Маја Симић и Јелена Средановић. Избор је направила Љиљана Ћинкул, директора Графичког колектива. Јужна Кореја је ове године била почасна земља са својих 15 графичара, а уз Србију излагале су још Пољска, Хрватска, Индија, Литванија, Колумбија.
Сваки пут гостује један графичарски атеље са младим уметницима (ове године Ecole de Beaux-Art из Париза), а одмах поред младих излаже један већ афирмисан уметник (ове године Хуан Антонио Рода са 30 радова). Јармила Вешовић подсећа да је 2015. излагао по позиву, као искусни уметник, академик Владимир Величковић. Наша уметница, која већ 35 година живи и ради у Паризу, представила се на овом бијеналу, у тзв. Општој групи са француским графичарима, двема графикама из циклуса „Непознате констелације” на јапанском папиру са златним листићима и пигментом.
– То су линогравуре. Боја пробија и са друге стране папира који нема ни 6 грама, и веома лепо носи читаву масу боје, не цепа се. Фасцинира ме тај обрт ситуације да један танани нежан папир „понесе” боју са плоче, златне листиће, пигмент и много теже од њега самога. Јапански папир, прозиран и лаган, структура је која ми даје повод да насликам нешто тако као да сам сликала дахом. Уздах на папиру – објашњава уметница, док разговарамо у њеном париском атељеу са чије терасе се простире поглед на цео Париз као на длану.
Одавно већ, каже, не слика класичним методама иако користи чист, најинтензивнији пигмент и казеин као везиво, баш као на нашим фрескама. Никада не слика на класичном платну јер јој оно изгледа као „мртво”. Тупо белило са структуром „платна” није изазовно као почетак, додаје.
– Материја и светлост су изазов и повод свих мојих размишљања и трагања у процесу рада. Светлост је материјализована рефлексом пигмента. Најчешће сликам по паус папиру, велике формате, тако да у простору буду слободно постављени. Реч је о „телесном“ прожимању између светлости и масе папира који заузима лако сваки простор. Рекла бих да су то инсталације, цртежи у простору, лирско апстрактни елементи које распоређујем и прилагођавам простору галерије – каже уметница.
Мада је званично француска уметница, Јармила Вешовић се труди да одржава динамику излагања у Београду, као и везе са Црном Гором, али на питање где заправо припада одговара да припада својој уметности.
– Раздаљина измећу два града, то сам ја – каже. – Удаљеност, дистанца граде нову визију и Београда и Црне Горе, Херцег Новог и свега чега се сећам. Успомене из детињства не бледе од времена, већ нарастају и постају нова стварност са којом живим сваки дан, у Београду или у Паризу. На својим сликама, графикама, инсталацијама желим да дочарам та осећања која су ме обележила.
Од прошле године Јармила Вешовић има галеристу у Сеулу и у Паризу. – Крајње је време било да послови крену – каже. – Прошлог месеца сам продала три слике на аукцији у Галерији „3 Rue Rossini“. Јавио ми се и још један галериста да провери да ли је то мој потпис, купио је моје слике од другог галеристе и жели да купи још две. Радује ме да ми се атеље мало празни. Ојачало ме је то осећање да имам купце и да ме моје слике „хране”. Несигурност и неизвесност су свакидашњи у животу слободног уметника и сада, када се ситуација мења, стрепим да се нешто не поквари.
Од прошле године излаже у Јужној Кореји (у Сеулу у галерији „Бен“), представљала је Француску и на бијеналу у овој земљи са још двоје француских уметника, излаже као графичар у Барселони, Јапану, као и у Београду ове године на Тријеналу интернационалне графике. У Београду је у јулу ове године имала и самосталну изложбу у Галерији Куће краља Петра I коју je посветила песнику Владиславу Петковићу Дису поводом 100 година од његове смрти.
Њено осећање припадности је у поезији коју је читала у детињству, каже. Проучава како реч може да постане светлост – романтична, тужна и мислена. Објавила је и књигу поезије на француском „L’ombre d’heures secrètes” („Сенка скривених тренутака”).
– Наше мултимедијално време приближава поезију, музику и визуелне медије. Данас заиста музика постаје слика. Глас је светлост. Процес креирања је суштински промењен. Нова поетика нашег времена је ослободила, променила визију и питање шта је уметничко дело. Моја поезија је више „перцепција времена”, херметична је и представља издвајања из реалног онога што изгледа неважно. Она је дневник о ономе што се не дешава, тајна соба коју уређујем помно траженим ретким речима – каже Јармила Вешовић.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


