О, тврђаво, ја сам те изградио, а ти ми узимаш живот

Бе­о­град­ска твр­ђа­ва, Му­зеј гра­да и Би­бли­о­те­ка гра­да Бе­о­гра­да при­ре­ди­ли су на ка­ле­мег­дан­ском ше­та­ли­шту из­ло­жбу „Бе­о­град цар­ског ге­не­ра­ла и слав­ног ин­же­ње­ра, ба­ро­на Док­са­та де Мо­ре­за”. Аутор­ски тим, би­бли­о­те­кар са­вет­ник Љу­би­ца Ћо­ро­вић и ви­ши ку­стос Вла­ди­мир То­мић, пред­ста­ви­ли су пу­бли­ци је­дан ма­ње по­знат пе­ри­од бе­о­град­ске исто­ри­је 18. ве­ка, до­ку­мен­то­ван из­бо­ром гра­ви­ра из збир­ке Му­зе­ја гра­да. 

Ни­ко­лу Док­са­та сма­тра­ју пр­вим бе­о­град­ским урба­ни­стом. Он је са­гра­дио нај­ста­ри­ју са­чу­ва­ну згра­ду у Бе­о­гра­ду, у ули­ци Ца­ра Ду­ша­на 10 на Дор­ћо­лу чи­ја је град­ња тра­ја­ла од 1724. до 1727. Био је пу­ков­ник аустриј­ске цар­ске вој­ске ка­да му је као но­вом ше­фу Упра­ве за град­њу Бе­о­град­ске твр­ђа­ве по­ве­ре­на из­ра­да но­вог, до та­да нај­ам­би­ци­о­зни­јег пр­о­јек­та ре­кон­струк­ци­је твр­ђа­ве (1723). Да­нас јед­на ули­ца на Зве­зда­ри но­си ње­го­во име.

„Ула­ском у са­став пр­о­ши­ре­ног Хаб­збур­шког цар­ства 1717. го­ди­не, Бе­о­град по­ста­је глав­но по­гра­нич­но утвр­ђе­ње, али и око­сни­ца за да­ље ра­то­ве пр­о­тив Тур­ске на Бал­ка­ну. За­те­че­на ори­јен­тал­на ва­рош са за­ста­ре­лим утвр­ђе­њем ни­је за­до­во­ља­ва­ла ве­ли­ке пла­но­ве Двор­ског рат­ног са­ве­та у Бе­чу. Иде­ал европ­ског ба­рок­ног гра­да под­ра­зу­ме­вао је оп­се­жну ре­кон­струк­ци­ју твр­ђа­ве, али и план­ску из­град­њу чи­та­ве ва­ро­ши. По­сао ре­кон­струк­ци­је Бе­о­град­ске твр­ђа­ве по­ве­рен је ба­ро­ну Ни­ко­ли Док­са­ту де Мо­ре­зу, та­лен­то­ва­ном ин­же­ње­риј­ском пу­ков­ни­ку. Ра­до­ви су за­по­че­ти у ју­ну 1723, а за­вр­ше­ни у ју­лу 1736. го­ди­не”, на­во­де ауто­ри из­ло­жбе. 

У из­во­ри­ма сто­ји да је Ни­ко­ла Док­сат, ро­ђен 1682. у швај­цар­ском кан­то­ну Берн, као ин­же­ње­риј­ски офи­цир уче­ство­вао у Ра­ту за шпан­ско на­сле­ђе у Флан­дри­ји (1702–1714), хаб­збур­шко-осман­ском ра­ту у По­ду­на­вљу (1716–1718), где је те­шко ра­њен у оп­са­ди Те­ми­шва­ра –де­сно ко­ле­но му је ра­ње­но, ле­во ра­ме смр­ска­но, а ле­ви кук те­шко на­стра­дао; а ра­њен је био и у ра­ту на Си­ци­ли­ји (1717–1720). 

Ме­ђу ста­рим и рет­ким књи­га­ма Би­бли­о­те­ке гра­да Бе­о­гра­да на­ла­зи се и књи­жи­ца штам­па­на 1757. го­ди­не на не­мач­ком је­зи­ку „Жи­вот цар­ског ге­не­ра­ла и слав­ног ин­же­ње­ра, го­спо­ди­на ба­ро­на Док­са­та де Мо­ре­за, по­гу­бље­ног 20. мар­та 1738. у Бе­о­гра­ду, уз опис по­је­ди­них де­ша­ва­ња у та­да­шњем ра­ту пр­о­тив Ту­ра­ка”, не­по­зна­тог ауто­ра, ко­ју је пре­вео Ми­ло­рад Со­фро­ни­је­вић. 

У овој књи­зи се на­во­ди дa је Док­сат по ца­ре­вом по­себ­ном на­ре­ђе­њу мо­рао да пре­гле­да утвр­ђе­ња у Бе­чу и де­ло­ви­ма кра­ље­ви­не Ма­ђар­ске и да их по свом на­хо­ђе­њу по­бољ­ша. Сва­ко ко би ње­го­ве ски­це и јед­ном ви­део, мо­рао је би­ти за­ди­вљен њи­хо­вом пре­ци­зно­шћу. 

Док­сат је имао и за­да­так да од тур­ске на­је­зде бра­ни ни­шку твр­ђа­ву. Твр­ђа­ва је има­ла не­зна­тан бр­ој људ­ства и му­ни­ци­је у од­но­су на ви­ше пу­та бр­ој­ни­ју тур­ску вој­ску, па је Док­сат од­лу­чио да је, уз по­год­бу, пре­да без бор­бе. Ус­пео је да убе­ди Тур­ке да ће бит­ка и за њих би­ти те­шка и из­деј­ство­вао је мир­но по­вла­че­ње из Ни­ша, без фор­мал­не пре­да­је, што је до­жи­вље­но као ка­пи­ту­ла­ци­ја без бор­бе и из­да­ја. С дру­ге стра­не, по­ми­ње се да је твр­ђа­ву пре­дао пре­ма из­ри­чи­том на­ре­ђе­њу… На­кон све­га, јед­ни су га сма­тра­ли хе­ро­јем јер је спа­сао вој­ску, а дру­ги ку­ка­ви­цом. Пред вој­ним су­дом у Бе­о­гра­ду осу­ђен је на смрт од­се­ца­њем гла­ве и по­гу­бљен у зо­ру 20. мар­та 1738, на­до­мак утвр­ђе­ња ко­је је сам по­ди­гао. Смрт­на пре­су­да је иза­зва­ла кри­ти­ке али свих се­дам­де­се­так мол­би за по­ми­ло­ва­ње су од­би­је­не. Аутор књи­ге за­кљу­чу­је: „Кад би сви ко­ман­дан­ти по­сле ка­пи­ту­ла­ци­је гу­би­ли гла­ве, ко би по­же­лео или хтео да при­хва­ти част да ко­ман­ду­је…”

Оста­ло је за­пи­са­но да је то­ком ве­че­ри пред по­гу­бље­ње Мо­рез јео и пио као и обич­но и чи­та­ве но­ћи мир­но спа­вао. Та окол­ност уве­ри­ла је са­вре­ме­ни­ке да ни­је по­сту­пио из зле на­ме­ре, јер ис­ку­ство по­твр­ђу­је да мно­го­стру­ки пре­ступ­ник не мо­же због гри­же са­ве­сти да та­ко опу­ште­но и без­бри­жно спа­ва. Ују­тро је тра­жио чај и по­мо­лио се. По­сил­ни му је ста­вио по­вез пре­ко очи­ју а џе­лат за­дао уда­рац и тек из тре­ћег пу­та га по­гу­био. Док је још во­ђен на гу­би­ли­ште, вој­ни­ци­ма ко­је је спа­сао у Ни­шу, овај ге­не­рал је ре­као: „Збо­гом, при­ја­те­љи мо­ји, ви бар зна­те за­што уми­рем! А ње­го­ве по­след­ње ре­чи су: „О, твр­ђа­во, ја сам те из­гра­дио, а ти ми узи­маш жи­вот!”

Док­са­тов до­при­нос су под­зем­ни пр­о­ла­зи у твр­ђа­ву, а ле­ген­де ка­жу да је ње­го­вим по­гу­бље­њем у ства­ри тре­ба­ло да се при­кри­је тач­на ло­ка­ци­ја тај­них пр­о­ла­за ко­ји су во­ди­ли у твр­ђа­ву и иза ње. Кру­жи­ла је и при­ча да је ње­го­ва имо­ви­на из­но­си­ла 200.000 фо­рин­ти и да је због то­га на­кнад­но окри­вљен и за ко­ри­сто­љу­бље. Го­во­ри­ло се, ме­ђу­тим, и да је иза ње­га оста­ла са­мо ку­ћа на­до­мак твр­ђа­ве ко­ја је пр­о­да­та да би се на­ми­ри­ли ду­го­ви ко­је је ге­не­рал на­пра­вио ка­да ју је ку­пио, као и да је је­ди­ну лич­ну имо­ви­ну – злат­ну дуг­мад за ко­шу­љу, по­кло­нио чу­ва­ру у там­ни­ци пред од­ла­зак на смак­ну­ће.