Обиђем град за четири сата и нестанем

Десно од себе остављам Амиџин конак, једини преостали објекат Милошевих двора које је кнез саградио након што је 1818. Крагујевац прогласио престоницом устаничке Србије. У Малом парку поред пијаце је Споменик палим Шумадинцима, подигнут 1932, рад Антуна Аугустинчића. После Другог светског рата, ослободиоци су круну коју је у високо подигнутој руци држала девојка – симбол победе, заменили венцем. Круна је враћена крајем деведесетих, након што је у Крагујевцу победила опозиција.

Прелазим стари камени мост преко Лепенице. Тргом испред Управне зграде Војнотехничког завода, потом „Заставе”, доминира бронзана фигура ливца у натприродној величини, са натписом – „Самоуправа”. Ту је све до 1946. стајао Споменик краљу Александру Првом Карађорђевићу, на чијем је постаменту писало – „Чувајте Југославију”.

Косовском улицом, узбрдо, грабим ка скверу на Пивари, пролазећи кроз Нову колонију, првом крагујевачком урбанистички сређеном насељу, које је, заслугом пројектаната Михаила Радовановића и Радете Милосављевића, почело да ниче још 1936. године.

Улицом Јована Ристића спуштам се до споменика овом дипломати који је са Берлинског конгреса донео вест о независности Србије. Иза себе остављам аутобуску и железничку станицу чији је објекат сазидан 1886. године. Корачам старом индустријском зоном у којој дремају пропали социјалистички гиганти – „Филип Кљајић”, „21. октобар”, „Романија”... Некада су новинари волели да напишу како је „Филип” произвео толико ланаца да би се њима земљина кугла могла трипут обмотати.

У подне сам на језеру Бубањ. Некада се ту чичкало на десетине риболоваца, данас тек покоји забаци удицу. Одатле идем путем поред седишта универзитета, основаног 1976, и даље кроз насеље Аеродром. До језера у Шумарицама стижем у 13 сати. На земљаној брани, која је подигнута 1964, шиба ветар. Не задржавам се дуго, идем даље, узбрдо, ка хотелу „Шумарице” који је саграђен на месту старог Ловачког дома из 1933. године. Пролазим поред остатака Старог војничког гробља из српско-турских, балканских и Првог светског рата. Бацим поглед и на рушевине изгореле „Шумадијске куће” коју су крагујевачки политичари сазидали Титу у част, уочи његове последње посете граду 1979. године. Тада је срушен и највећи део старих зграда у центру Крагујевца.

Препречим поред Споменика стрељаним ђацима и професорима, да брже стигнем до обележја подигнутог у част словачких војника које је казнена аустроугарска јединица стрељала јер су у Првом светском рату одбили да се боре против браће Словена. Лево је хиподром, подигнут 1929. Прве коњичке трке у Крагујевцу су одржане још 1887. године.

Кружним путем стижем до раскрснице у Станову. Гледам у сат, два по подне је. Станово су после Другог светског рата, са развојем индустрије у Крагујевцу, населили углавном Срби са Космета, који су 1999. пружили уточиште хиљадама својих избеглих земљака.

Враћам се Улицом кнеза Михаила, бившом ЈНА. Десно, целом њеном дужином, простиру се погони некадашње „Заставе”, данас „Фијатове” фабрике аутомобиле. Док је седамдесетих година прошлог века ту радило више од 30.000 пролетера, „Смак” је певао: „О, кад ће доћи дан, да слетим у Јапан, да видим сунчев дом, и с гејшом правим лом. За овај дуги пут, спремићу дукат жут, и његов мио сјај, мењам за овај рај.”

На раскрсници код Малог парка, у средишту Милошевог венца, упловим у Лепенички булевар, некада Булевар Октобарске револуције. У 15 сати стигнем до солитера број седам код хотела „Крагујевац”, тамо где је 1972. све почело, где сам на травнатом теренчету први пут потрчао за лоптом. Ту се још једном осврнем око себе и нестанем из свог живота.