Избавити писца од политике

Гошћа издавачке куће „Клио” из Београда је швајцарска књижевница Илма Ракуза, ауторка романа „Острво”, који је на немачком објављен 1982. године, а издање је „Клија” из 2004, у преводу Душана Хајдук- Вељковића. Илма Ракуза пише поезију, есеје и приповетке, а прозу и поезију преводи са француског, руског, мађарског и српског језика. Студирала је славистику и романистику, а од 1977. године предаје на Универзитету у Цириху. Илма Ракуза преводила је и прозу Данила Киша на немачки језик. Њена најпознатија дела су збирке песама „Wie Winter” (1977) и „Les mots/ morts (1992) и збирке приповедака „Miramar” (1986) и „Steppe” (1990). Добитница је и Петраркине награде за превођење и Шилерове за књижевност. Чланица је Немачке академије за језик и песништво у Дармштату.

Вечерас у 19 часова говориће о свом списатељском и преводилачком раду у Центру за културну деконтаминацију.

Данила Киша сте знали лично и превели сте, поред осталих, и његове књиге „Гробница за Бориса Давидовича” и „Пешчаник” на немачки језик, а сада је у „Сарајевским свескама” објављена и ваша преписка?

Киша сам упознала 1984. године у Паризу. Наша преписка није била обимна, јер смо се и виђали и чули се преко телефона. Имали смо лепу преписку о „Гробници за Бориса Давидовича”, о поетологији уопште, о животу. Киш је стално размишљао о томе како да писац буде избављен од политике. Мучило га је то што као српски писац увек треба да се бави политиком, што му се није свиђало. Говорио је: зашто немамо Пруста, зашто немамо Набокова. Он је осећао да постоји опасност од националних и етничких сукоба. Мислим да га је Бог сачувао од тога и да је преминуо пре него што ће почети ратови у бившој Југославији. И мене мучи, и страшно је што се све то догодило. Сада сам први пут у Београду и видим рушевине… тај рат био је трагедија за све.

Били сте у жирију за доделу награде „Мост Берлин”, када је она уручена Давиду Албахарију за роман „Пијавице”, и за превод тог романа на немачки. У образложењу је стајало: Језик пружа отпор ужасу историје… Да ли то може да се каже за језик још неких наших писаца?

Заиста високо ценим Албахарија, а српском литературом подробно сам се бавила. Писала сам о Андрићу, Црњанском, Кишу, као и о Тишми, који је такође био мој добар пријатељ. Писала сам и о Миодрагу Павловићу, бавила сам се делом Драгана Великића. Сваки писац поседује потенцијал да нешто промени, а корени космополитизма су у Тишмином Новом Саду, као и у Албахаријевом Земуну, али њихов поетички космос сеже много даље од тога. За Тишму, Нови Сад био је у центру света његових књига, које су добро прихваћене у Немачкој. Имамо Џојсов Даблин, и Тишмин Нови Сад. И Тишма је увек за себе говорио да је космополита, волео је да борави у Француској, Швајцарској, у Берлину.

Сада док причамо о космополитском доживљају света, и када се сетимо наслова Ваше књиге „Острво”, колико је данашња Европа заиста уједињена, или је то збир низа усамљених острва?

Мислим да постоје два паралелна развоја. Један је јединство и глобализација, а други је регионализам и етнички проблем. Ја сам космополита, јер имам такву биографију. Родила сам се у Словачкој, од мајке Мађарице и оца Словенца, детињство сам провела у Будимпешти, а затим живела у Љубљани, Трсту, Цириху. Не знам шта сам по националности, имам швајцарски пасош, али то ништа не значи. Осећам се добро тамо где има занимљивих људи. Али, мислим да интелектуалци и писци и те како имају одговорност. Међутим, острво није политички појам у мојој књизи, јер она говори о усамљеном, образованом, човеку који се растао од своје жене и који је у потрази за самим собом, на грчком острву Патмосу, острву „Откривења” Јовановог.

Ви сте пре свега песникиња. Да ли поред лирског осећања света у Вашем роману „Острво” има и критике отуђености?

Бавила сам се темом лакоће у једној својој књизи есеја, јер имам осећај да живимо у страшном темпу. Људе је занимала та тематика, књига је имала четири издања, и преведена је на више језика. Ти есеји, о путовању, о раду, о одмору, о старости, имају социјалну и политичку димензију, али моја поезија и романи немају је. У роману „Острво” однос између мушкарца и жене интиман је. Међутим, у то време, када је роман настајао, присуствовала сам симпозијуму о женском питању у Дубровнику. Ту су биле и Дубравка Угрешић, Славенка Дракулић, Светлана Слапшак, Рада Ивековић. Било ми је задовољство да присуствујем тим разговорима јер су југословенске феминисткиње биле врло занимљиве и нису тако идеологизирале као Американке. Интимност је увек компликована психолошки, и стварно има и ту политичку димензију, посебно у Југославији, где ми се чини да је друштво увек било патријархалније него, на пример, у Швајцарској.

Једна Ваша поетска књига носи наслов на енглеском „Опроштај од свега”. О чему говори?

Имам овде ту збирку која је преведена на хрватски као „Рез кроз све”. Теме књиге су љубав, усамљеност, разлике између Европе и Америке. То је контемплативна књига.