Дошли из Лон­до­на да жи­ве у српском се­лу

– Ја сам у исто вре­ме ра­сла и у Лон­до­ну и код мај­чи­них у Вр­шцу. У том гра­ду имам број­ну фа­ми­ли­ју. Мо­ја мај­ка је по­ста­ла про­фе­сор хе­ми­је у Бе­о­гра­ду и 1973. го­ди­не оти­шла у Лон­дон да се про­ве­де. Тад је сре­ла мог оца и оста­ла у Ен­гле­ској. Још пре­да­је хе­ми­ју ен­гле­ској де­ци. Ја сам пр­во сту­ди­ра­ла књи­жев­ност у Но­тин­ге­му. По­ред ен­гле­ске књи­жев­но­сти ве­о­ма ме за­ни­ма­ла и срп­ска. Мно­го сам чи­та­ла на срп­ском. Срећ­на сам што го­во­рим је­зик сво­је мај­ке. Ба­ви­ла сам се глу­мом и он­да сам од­лу­чи­ла да упи­шем ма­ги­стар­ске сту­ди­је на Кра­љев­ској драм­ској ака­де­ми­ји у Лон­до­ну. Ту сам сре­ла Кал­ки­ја и од та­да жи­ви­мо за­јед­но. Же­лео је да упо­зна Ср­би­ју и ја сам му пру­жи­ла при­ли­ку, до­шли смо у Вр­шац – са осме­хом ре­че Ви­ви­јен и за­ста­де да Кал­ки на­ста­ви при­чу ма­зе­ћи кућ­ног љу­бим­ца пса Ел­ви­са.

– Пре пет го­ди­на Ви­ви­јен и ја смо ра­ди­ли по­зо­ри­шну пред­ста­ву „Ја ни­сам Ан­ти­го­на” у вр­шач­ком На­род­ном по­зо­ри­шту. Све је би­ло сјај­но. Љу­ди су нас при­хва­ти­ли као да смо од­ра­сли у Вр­шцу. И ов­де где смо се до­се­ли­ли на­и­шли смо на то­ли­ко то­пли­не и при­ја­тељ­ства да смо од­лу­чи­ли да све што зна­мо ов­де и оства­ри­мо у жи­во­ту. У Бе­ше­но­вач­ком Пр­ња­во­ру где смо ку­пи­ли ку­ћу до­ла­зе нам при­ја­те­љи и кад су ви­де­ли да же­ли­мо не­што но­во да по­диг­не­мо сви су по­че­ли да нам по­ма­жу.

Ви­ви­јен и Кал­ки сад при­пре­ма­ју те­рен да чим ма­ло ото­пли у дво­ри­шту по­диг­ну лет­њу по­зор­ни­цу. Има­ју пла­но­ве да оку­пе све сво­је по­зна­ни­ке умет­ни­ке ши­ром све­та и ов­де ства­ра­ју по­зо­ри­шна де­ла и филм­ску про­дук­ци­ју. Кал­ки има ве­ли­ко ис­ку­ство. По­ка­зу­је нам шта је све ра­дио у свом род­ном гра­ду. Ства­рао је ве­ли­ке пред­ста­ве улич­них по­зо­ри­шта у ко­ји­ма је уче­ство­ва­ло ви­ше де­се­ти­на глу­ма­ца, а и сам је глу­мио, јер је за­вр­шио хо­ланд­ску глу­мач­ку ака­де­ми­ју. Ви­ви­јен има срп­ско др­жа­вљан­ство, пре­ко мај­ке Је­ле­не, а Кал­ки је под­нео зах­тев и оче­ку­је да га до­би­је. 

– На осно­ву мог др­жа­вљан­ства ми смо ре­ги­стро­ва­ли на­же удру­же­ње и тим пу­тем ће­мо раз­ви­ја­ти и драм­ску и филм­ску умет­ност и се­о­ски ту­ри­зам ов­де на Фру­шкој го­ри. На про­ле­ће нам пред­сто­је ве­ли­ки ра­до­ви у об­но­ви ста­рих и по­ди­за­њу но­вих згра­де у дво­ри­шту. Ми же­ли­мо да на­ши го­сти из це­лог све­та код нас има­ју где да спа­ва­ју и да се бо­ље осе­ћа­ју не­го у не­ком лук­су­зном хо­те­лу, јер ова­кав мир и при­ро­ду, у бли­зи­ни срп­ског ма­на­сти­ра не мо­гу ниг­де да осе­те. Сву­да је вре­ва од град­ске бу­ке у са­о­бра­ћа­ју. Ов­де је ди­во­та ра­ди­ти и жи­ве­ти. Ства­ра­ће­мо за на­род ко­ји ов­де жи­ви. Ми смо убе­ђе­ни да ће на­ша оства­ре­ња ко­ја ће би­ти вр­хун­ска кул­ту­ра до­ћи да гле­да­ју из дру­гих кра­је­ва Ср­би­је. У исто вре­ме ов­де ће мо­ћи да бо­ра­ве и осе­те укус срп­ске хра­не и пи­ћа ко­ји ниг­де не по­сто­ји у све­ту – за­до­вољ­но при­ча Ви­ви­јен. 

Она је ве­о­ма успе­шна сли­кар­ка пор­тре­та. Још као сту­дент од про­да­тих сли­ка ле­по је жи­ве­ла. Ових да­на иде у по­се­ту код мај­чи­не фа­ми­ли­је у Вр­шац. Ура­ди­ла је див­не пор­тре­те за по­кло­не. По­се­ти­ће се­стру од тет­ке Ви­о­ле­ту ко­ја има ше­сто­ро де­це и бра­та Си­ни­шу ко­ји има два си­на, док се­стра Ти­ја­на жи­ви у Ду­ба­и­ју. 

Бе­ше­но­вач­ки Пр­ња­вор је нај­ма­ње се­ло у Сре­му. Има три­де­се­так ку­ћа у ко­ји­ма жи­ви је­два 80 жи­те­ља и још то­ли­ко пра­зних ку­ћа ко­је су за про­да­ју. Шко­ла не ра­ди, јер са­мо два де­ча­ка иду у основ­ну шко­лу у су­сед­но се­ло Бе­ше­но­во и јед­на де­вој­чи­ца иде у сред­њу шко­лу у Срем­ску Ми­тро­ви­цу. Ви­кен­ди­ца је ви­ше од сто­ти­не на окол­ним про­план­ци­ма. Све ви­ше њих до­ла­зи да стал­но жи­ви у тим ви­кенд ку­ћа­ма. Од­ско­ра је об­но­вљен ста­ро­ве­ков­ни ма­на­стир Бе­ше­но­во. Број мо­на­ха се по­ве­ћа­ва. Ви­ви­јен и Кал­ки су за крај ре­кли:

„Наш про­је­кат кул­ту­ре и се­о­ског ту­ри­зма при­ву­ћи ће и дру­ге мла­де да до­ђу ов­де. Већ су нам би­ли при­ја­те­љи из Ен­гле­ске, САД, Аустра­ли­је, Но­вог Зе­лан­да. Ми ће­мо има­ти де­цу. И сви они ће има­ти де­цу. Об­но­ви­ће­мо ову згра­ду шко­ле и та­ко ће би­ти ви­ше Ср­ба у Бе­ше­но­вач­ком Пр­ња­во­ру. Узда­мо се и у по­др­шку др­жа­ве Ср­би­је и гра­да Срем­ске Ми­тро­ви­це.