Наши учитељи у Француској
Није непознато да је српска младеж, у немогућности да се у окупирано домовини школује, похађала школе и факултете у земљама савезницама, понајвише у Француској. Иако у изгнанству и презаузета ратним операцијама, српска влада је и те како знала да ће ослобођена Србија просто вапити за школованим људима. Зато је, док су топови грували, организовала српске школе у градовима Француске, а њен специјални изасланик у Паризу на том послу је био Јован Жујовић, председник Српске краљевске академије.
Међутим, само најупућенији знају да је у Паризу кратко време (од новембра 1917. до јуна 1918) излазио месечни лист „Учитељ” („L’instituteur), орган Удружења учитеља Срба, Хрвата и Словенаца. Текстови су објављивани на српском, ћирилицом, и на француском језику.
Сваки број (или двоброј) имао је 32 странице.
Уредник листа био је Милан Ст. Недељковић, школски надзорник, писац и публициста, рођен у Чачку. Ових новина нема у прегледима публицистике, у француско-јужнословенским односима тога периода нити у библиографијама. Једини комплет увезан у једну свеску, као уникат, чува Народна библиотека Србије.
– У овом листу забележени су судбоносни тренуци српског школства пред крај Првог светског рата. Из објављених чланака сазнаје се, између осталог, како се, у условима избеглиштва у Француској, одвијао живот и рад наших учитеља, професора и службеника министарства и како је одржавана настава за српске ђаке. Поред тога, у листу су, из броја у број, објављивана имена учитељица и учитеља који су заробљени и интернирани у логоре Аустрије и Бугарске (252 имена) или су пуштени из ропства; у сталној рубрици названој „Наша златна споменица” („Notre livre d’or”) сазнајемо имена учитеља погинулих у рату, умрлих у домовини или у егзилу – каже за „Политику” Стево Ћосовић, уредник репринт издања, које се управо појавило код београдског издавача „Свет књиге”, у којем су, у 500 примерака, сабране копије свих бројева „Учитеља”.
Из листа дознајемо имена 64 српска учитеља, професора и суплената у школама за српску децу и омладину у Француској, при крају Великог рата, те да је у двадесетак градова студирало 1.115 високошколаца из Србије, највише на медицинским (373), правним (365) и техничким (206) факултетима. Укупно ђака „под старањем просветног одељења у Паризу” било је 3.117.
Сарадници листа били су угледни Срби и Французи, а и сам академик Жујовић је писао о српском селу, задругарству и економским условима подужи текст (број 3-4 и 5). Текст је на француском, насловљен са „Les paysans en Serbie” („Сељаци у Србији”). Лист је објављивао и чланке о угледним Французима, пријатељима Срба и Србије. Тако су представљени социолог Емил Диркем, професор са Сорбоне који је „у борби за Србију” изгубио сина јединца, и Морис Дифрен, сликар, композитор и песник који је преводио на француски Ђ. Јакшића, Ј. Ј. Змаја, Ј. Дучића и друге наше песнике.
Овај лист се, осим просветним, бавио умногоме и општим друштвеним темама: српским националним питањем, здрављем избеглица, привредним пословима у Француској, домаћим васпитањем наше омладине. Осим тога, објављивао је и писма ратника или писма ратницима, упућена са фронта или на фронт.
У поговору репринт издању, проф. др Изабела Констатиновић је детаљно анализирала садржај свих бројева закључивши свој „прилог истраживању српске периодике у изгнанству” следећим речима:
„’Учитељ’ је био и драгоцени очевидац. Он бележи многе непосредне појединости, или оне посредно везане за живот наше просвете у изгнанству. Неке од тих појединости добијају данас значај податка, друге доприносе живописној слици тога времена, те се још потпуније сагледава та школска година наше просвете и ђака у Француској, пред повратак у Југославију”.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
