Илиџа прети одвајањем од Сарајева

Са ви­ше­го­ди­шњим на­чел­ни­ком Или­џе, ко­јег су са­ра­јев­ски ме­ди­ји не­дав­но ка­да је на Или­џи бес­прав­но сру­шен 133 го­ди­не стар по­зна­ти хо­тел „То­по­ла”, пред­ста­ви­ли као чо­ве­ка ко­ме је „би­тан са­мо арап­ски ка­пи­тал”, ни­смо, упр­кос број­ним по­ку­ша­ји­ма, ус­пе­ли да раз­го­ва­ра­мо.

Он је ра­ни­је за ви­ше ло­кал­них ме­ди­ја из­ја­вио да „од ини­ци­ја­ти­ве не­ће од­у­ста­ти” и да је спре­ман да, уко­ли­ко је не по­др­же чла­но­ви Оп­штин­ског ве­ћа, иде и на ре­фе­рен­дум­ско из­ја­шња­ва­ње. Или­џа и Или­џан­ци, ка­же Ме­мић, „због до­са­да­шњег трет­ма­на не­ма­ју ин­те­рес да при­па­да­ју Са­ра­је­ву”.

„До са­да смо пла­ћа­ли њи­хо­ве ра­чу­не, ви­ше то не же­ли­мо. Та­ко­ђе, не же­ли­мо да бу­де­мо не­ка­ква се­о­ска оп­шти­на или се­љач­ка или ван­град­ска област, ми­слим да Или­џа за­слу­жу­је да бу­де град. Ка­да то до­ђе на днев­ни ред сед­ни­це, ве­ће тре­ба да од­лу­чи, а уко­ли­ко ни та­ко не бу­де мо­гло, он­да за та­ко до­бру ствар ни­је ску­по на­пра­ви­ти и ре­фе­рен­дум, па да се од­лу­чи да ли је то ис­прав­но или не”, на­вео је Ме­мић за је­дан са­ра­јев­ски пор­тал, по­ру­чив­ши да ће „ако по­ста­ну град, сру­ши­ти оне ко­ји их сво­јим мо­но­по­лом др­же под зе­мљом”.

У ре­сор­ном ми­ни­стар­ству Кан­то­на Са­ра­је­во ка­жу да Или­џа са ви­ше од 70.000 сво­јих ста­нов­ни­ка „мо­же да до­би­је ста­тус гра­да”, али и упо­зо­ра­ва­ју да је „ин­те­рес да се град­ске оп­шти­не  и фор­мал­но ин­те­гри­шу у Град Са­ра­је­во, а не да се ства­ра ве­ћи број ма­њих гра­до­ва у Кан­то­ну Са­ра­је­во”.

Од­ре­ђе­ну до­зу ин­те­ре­са, под­стак­ну­тог ути­ца­јем арап­ских иде­ја и ка­пи­та­ла, у Ме­ми­ће­вој за­ми­сли пре­по­зна­је и Ду­шан Ше­хо­вац, ди­рек­тор Би­роа за људ­ска пра­ва Удру­же­ња „Де­мо­крат­ска ини­ци­ја­ти­ва са­ра­јев­ских Ср­ба”. Ина­че, Ше­хо­вац је је­дан од ма­ло­број­них Ср­ба ко­ји, као ро­ђе­ни Или­џа­нац, и да­нас жи­ви на Или­џи чи­је бо­гат­ство, ка­же, пре­ла­зи у ру­ке не­ких но­вих „ин­ве­сти­то­ра”, а што по­је­дин­ци до­жи­вља­ва­ју као „ко­ри­стан про­цес за све гра­ђа­не Или­џе”.

„Све­док сам не­чег но­вог, ве­ли­ког при­су­ства гра­ђа­на из арап­ских зе­ма­ља, њи­хо­вих иде­ја и њи­хо­вог ка­пи­та­ла, пра­ће­ног мно­гим кон­тро­вер­за­ма. Ме­ђу они­ма ко­ји то пред­ста­вља­ју као ко­ри­стан про­цес за све гра­ђа­не Или­џе, пред­ња­чи на­чел­ник оп­шти­не, на­рав­но охра­брен ути­ца­јем  арап­ских иде­ја и ка­пи­та­ла. Ме­ђу­тим, ти но­ви ’ин­ве­сти­то­ри’ (Ара­пи) пр­во што ура­де је­сте да трај­но ку­пу­ју на­шу зе­мљу на ко­јој гра­де објек­те за ста­но­ва­ње и ужи­ва­ње, за раз­ли­ку од Аустро­у­гар­ске ко­ја је екс­пло­а­ти­са­ла на­ша при­род­на бо­гат­ства, па и на­ше љу­де, али она је пр­во гра­ди­ла пу­те­ве, же­ле­зни­це, фа­бри­ке и шко­ле на на­шој зе­мљи ко­ју је на­ма и оста­ви­ла”, ре­као је Ше­хо­вац за „По­ли­ти­ку”, на­по­ми­њу­ћи ка­ко је Или­џа у вре­ме Аустро­у­гар­ске би­ла „по­зна­та по чи­стом ва­зду­ху”, а да­нас је „нај­за­га­ђе­ни­ја сре­ди­на у Евро­пи”. 

Ко­ли­ко су го­сти са Бли­ског ис­то­ка већ за­у­зе­ли Или­џу у ко­јој су по­ку­по­ва­ли ско­ро сва не­ка­да­шња срп­ска има­ња, све­до­че мно­го­број­ни но­во­и­згра­ђе­ни објек­ти у њи­хо­вом  вла­сни­штву, нат­пи­си на арап­ском је­зи­ку ко­ји се мо­гу ви­де­ти на ре­сто­ра­ни­ма, про­дав­ни­ца­ма, ко­зме­тич­ким и фри­зер­ским са­ло­ни­ма... У овом, и да­ље са­ра­јев­ском на­се­љу, та­ко­ђе се све че­шће чу­је арап­ски је­зик, а упра­жња­ва­ње ислам­ских вер­ских об­ре­да и мо­ли­тви на јав­ним ме­сти­ма и пар­ко­ви­ма је по­стао уоби­ча­јен при­зор.